Šta je zapravo život?

Kao mali bio sam jako radoznao i uvek sam ponešto zapitkivao. Ponešto majku ali kako se ona nije bakćala sa filozofskim pitanjima ostao mi je otac da ga morim pitanjima raznim: koliko su daleko zvezde, šta su one, kada ćemo tamo, šta je na kraju vasione (ovo nakon toga da ona jeste neograničena ali ne i beskonačna, da je velika ali da se povećava) pa ako se povećava onda mora da ima nešto izvan, jer u šta se ona to povećava? I slično.

Nisu mi bili dovoljni odgovori da je to ništa i da je nemoguće tamo otići ili proći granicu svemira, pa čak ni to da što nije svemir to je ništa i za nas ne postoji (odličan odgovor u to vreme i od čoveka kome je astronomija bila tek osma rupa na svirali u smislu da je znao puno o sazvežđima, sunčevom sistemu i drugim opipljivim stvarima ali ne i o kvazarima, crnim rupama i sličnim fenomenima).

- Da li zvezde pričaju među sobom?

Ovo mi je bilo jedno od omiljenih i najtežih a kako sam kasnije otkrio i najznačajnijih pitanja. Odgovor je najčešće bio (a kako bi drugačije) da možda i pričaju no mi to nikada nećemo znati niti razumeti. Vrlo dobro. Mada učinjeno više da bi sprečilo dalja zapitkivanja i podpitanja. Iz konformističkog razloga ispalo je duboko filozofsko i zapravo veoma tačno, toliko da tačnije nije moglo biti.

Znači kao mali sam imao predstavu o „velikim“ pitanjima no šta mi daje za pravo da tako direktno i gotovo drsko kažem da ću odgovoriti na (sva) vaša večna pitanja?

Makar i uz ogradu da nešto morate i vi odgonetnuti. Ma šta morate! Morate zapravo samo pročitati.

Da bih vam odmah na početku pokazao kako su „večna i velika pitanja“ zapravo jedna od lakših, jer iako su inspirisala i kopkala nebrojena ljudska pokolenja i zapravo nisu potpuno odgonetnuta ona su samo i S A M O pitanja nižeg nivoa i kao takva relativno jednostavna. Ono što nećete lako odgonetnuti i samo pročitati to su ona teža i ona čije je odgovaranje čak i kad se odgovor zna neizmerno teško jer ne samo da prevazilaze mogućnosti jezika (komunikacije) već i samog ljudskog bića koje je na sreću ili žalost jako ograničeno i sputano.

Komunikacija. Razgovor. Razumevanje. To je za ljudska bića najteže.

Da se vratimo onome lakšem.

Da li bog postoji? Da naravno. Postoji dokle god u njega veruje iko, postoji naročito ukoliko u njega veruje više ljudi. Da li je to isti bog? Ne, naravno. Svako ima svoga, sa svojim obličjem, svojim zakonima i svojim odnosom prema verujućim i neverujućim.

Da li je on stvorio svet? Ne, mada za one koje veruju da te unutar tog mikrokosmosa zapravo da. Uskoro će biti i potpuno jasno. Bog i bogovi koji iza sebe imaju religijske potpore su zapravo bogovi socijalne sfere i tu su oni zapravo pravi bogovi. U prirodu i prirodne zakone ne zalaze previše niti je to ikada objektivizirano, mada nije ni neophodno. Tu se stvari malo drugačije događaju ali sve to za postojanje boga nije mnogo ni bitno kao ni za uverenja koja ljudi dele.

I tako ispada da je veći onaj bog u koga više ljudi veruje ili bar jače veruje što je zapravo bitnije. Namerno ne bih navodio vodeće religije ali jasno je da svaki od njihovih bogova postoji i van religijske zajednice i ima različite uticaje i na druge koji veruju u drugog ili su ateisti ili deisti ili šta god već.

Bilo koji od tih bogova je zapravo stvaran ali ipak lokalan, čvrsto vezan za planetu zemlju, tako da su u pravu oni koji kažu da su vernici „čvrsto na zemlji“ za razliku od onih drugih koji su pomalo „u oblacima“.

Slična je stvar novac, novac kao bog i bog kao novac i kao pretežno socijalna kategorija pa tek onda objektivna i fizički stvarna. Zapravo mislim na vrednost novca, jer novac baš kao i bog postoji (njihova vrednost) samo dok veliki (veći) broj ljudi veruje u njih, a kako taj broj opada oba fenomena gube na značaju i postaju manje vredni ili bezvredni, sveci, proroci ili mitološke ličnosti, bivši bogovi poput ugasle zvezde.

I zaista uzmite istinskog „živog“ i „jakog“ boga baš kao i novac, kurentan, svetski ili bar neku jaku valutu.

Da li je to stvarnost ili privid? Stvarnost je ali na jednom beznačajno malom prostoru koji se pomera kroz prostor i vreme i vezan je za malu ali vrednu nam planetu zemlju.

Promenite perspektivu i gledajte to sa nekog drugog solarnog sistema blizu našem, na kome možda baš u istom trenutku žive inteligentna bića sa nekim svojim bogovima i nekim svojim novcem ili bez ijednog od toga. Koliko sav novac sa naše planete vredi tamo? Koliko sve što se njime može kupiti zapravo vredi tamo? Ništa! Koliko bilo koji od moćnih bogova tamo vredi? Koliko su to različite socijalne kategorije, koliki je to ogroman i nepremostiv prostor između! Ili tek ako se radi ne samo o prostornom nego i vremenskom ponoru, o erama i eonima, milionima godina, samoće, arogancije i bespomoćnosti.

Većina prirodnih zakonitosti vrede i tamo no mi ih naravno ne znamo i naša bi nauka koja je malo univerzalnija bila na muci pred fenomenima koje nije ni zamišljala.

No to je samo usput. Hteo sam vam posle ovih malih objašnjenja koja odgovaraju na neka od večnih pitanja ukratko i pomalo preoštro i samim tim ne baš precizno, no veoma blizu pravim i utemeljenim (odgovorima), hteo sam vam zapravo reći nešto što je mnogo dublje i što tek treba odgonetnuti.

Šta je zapravo život?

Da li je naše sunce živo? Da li ono što se rađa, razvija se i umire ne ispunjava uslov za život? Interaguje sa okolinom? KOMUNICIRA?!

Primitivni oblici života (uslovno primitivni) interaguju sa okolinom, inteligentni komuniciraju.

Ne bi se mnogo osvrtao na ideju o GEA-i o živom organizmu naše planete, to je relativno lako prihvatljivo i prilično očigledno. Ideja postoji odavno, koncept na ovaj ili onaj način takođe a odskora je kao zreo koncept koji je bar ubedljiv ako ne i potpuno dokazan pristupačan velikom broju ljudi. Ideja vredna poštovanja ali još uvek nižeg nivoa i „čvrsto na zemlji“.

Zvezde kao živa bića je tek mali korak dalje ali dalje i više, polazni put za druga velika pitanja i odgovore, početak nečeg velikog, uzbudljivog, nečeg što nas diže gore odakle su sva pitanja „čvrsto vezana za zemlju – na zemlji“ lako odgovorljiva i bez koprene oko sebe koja zamagljuje suštinu i odgovor.

Život je pre svega komunikacija. Naročito inteligentne forme. Komunikacija koje na zemlji u vidu broja (količine) ima sve više a suštinski sve manje što vodi odumiranju i sporom umiranju civilizacije, no za nju još ima nade a svaki se čovek za sebe mora zapitati koliko je zapravo živ (živo-inteligentan) i koliko razume okolinu, svoje najbliže i one koje voli.

Život = komunikacija. Gde su tu zvezde? Gde su tu sunca, gde je naše nama najbliže?

To će vam zapravo bolje od mene reći ON.

On je SUNCOZBORAC.

Pre rođenja bio sam ubijen

Zaista je tako. Znam da mi nećete verovati ali nekome od nas se i to desi. Traumatično je to iskustvo, biti ubijen pre rođenja.

I dan danas ponekad me zaboli vrat, verovatno od visokog pritiska ali ne sa desne nego obično sa leve strane pa se bol umesto da se spusti niz vrat zapravo ide obratno gore ka glavi pa se umesto u ramenu zaglavi negde u potiljku. Malo je obratno pošto se rodite, nekako smrt i život dođu kao odraz u ogledalu. Naizgled isto ali ipak sve obrnuto. Kada vidite sliku u ogledalu često ne primetite odmah da je to odraz. Ponekad nisu u pitanju sekunde nego prođe i čitav minut, dva ili nekoliko dok ne primetite tu pojavu. Sa rečima je drugačije. Dovoljna je jedna reč da primetite razliku.

Zato nikad ne potcenjujte moć reči, naročito kada je zapisana.

No, zaista kako je moguće biti ubijen a još se ne roditi?!

Postoji verovanje da duša preminulog luta ili bar boravi na "ovome svetu" četrdeset dana (najčešća verzija mita) dok neki tvrde da ostaje "dok se ne smiri" pre nego što ode na "onaj svet"; ovo poslednje bi trebalo da znači da ostaje dok ne obavi neki "posao" ili ne završi nešto, obično je to ispunjenje nekog zaveta, pravde i slično.

Najčešći oblik verovanja u "seljenje duše" je naravno kao što znate verovanje u reinkarnaciju.

Nije veliko čudo da su ovakva verovanja opstala i u današnjoj "bezdušnoj" (pa kako onda seliti nešto što ne postoji?) tehničko-tehnološkoj civilizaciji. Zapravo se radi o globalno finansijskoj civilizaciji ili još bolje rečeno o ultra monetarnoj civilizaciji. No o tome nešto kasnije.

Vratimo se načas na temu kako je to biti ubijen pre rođenja.

Teško da ću vam išta reći jer se jednostavno ne sećam.

Boli li hitac? Jedva da se sećam, verovatno je bol jak, toliko jak da prevaziđe prag osećaja pa umesto bola do mozga vam stižu drugačije informacije, slike, zvuci ili tako nešto.

Osim toga rane su još (uvek) sveže pa je moguće da se njihove refleksije ili sećanja na to još nisu ni formirala. Moguće je da treba da protekne mnogo više vremena ... vek ... milenijum ...

Tako da ... Tako da naime pre mogu reći kakav je osećaj raspeti vas ... na krst recimo ... ili tako nešto. Nisam spomenuo no nije kasno ni sada reći da zapravo pomenute glavobolje imam tek ponekad i sa jakim gotovo neizdrživim bolom dok gotovo stalno imam potmule bolove ispod rebarnog luka (nepoznate etiologije) i bolove na dlanovima i stopalima. Nisu to klasične stigme jer niti krvare niti postoji vidljiv znak na koži, već je više nekako tinjajući bol, više kao unutrašnja nelagodnost. Za bolove u dlanovima koji su zaista česti čak imam i ideju odakle bi mogli da potiču. Držanje olovke i kucanje na tastaturi računara zapravo verovatno dovode do toga no zaista je teško to tvrditi, više je teorija koju je teško dokazati.

Doduše postoje i bolovi u zglobovima kako ručnim tako i na nogama ali zapravo mnogo više na rukama. To je verovatno od reume, stajanja i prethodno opisanog rada rukama. A uzrok se možda krije i u psihosomatskom bolu izazvanim informacijama o tome da se raspeće u doba starih Rimljana obavljalo zakivanjem velikih eksera (klinova) zapravo u zglobove a ne dlanove.

Naravno može biti jedno ili drugo ili oba pa me zato (za svaki slučaj) boluckaju sve te oblasti(ukupno 9). Naravno dok sam za svaki bol pojedinačno našao kakvo takvo objašnjenje to da je bol prisutan u najmanje 5 tačaka (zglobovi i dlanovi, stopala ne bole uvek zajedno) ili 7 ili naravno svih 9 tačaka (oblasti).

Kad malo bolje razmislim situacija je zapravo sledeća: što je dalji događaj pre vašeg rođenja a na neki način povezan sa njim bolovi su češći ali i blaži; tok vremena očigledno čini svoje. Naravno što je događaj bliži sećanja su ređa ali jača, čistija, kristalnija ...

Ako ste na prvu (makar naznaku) seljenja duše ili prošlog mi života već povikali:

- Kakva nezahvalnost! Upoređivati se sa takvim čovekom! Tvrditi da ste u prošlom životu bili on! - i slične nesuvisle tvrdnje.

Onda ste za drugi primer sigurno u glavi povikali:

- Blasfemija!!

I naravno nakon svega zaključili da sam totalna lujka.

Moram vas naravno razočarati. Prvo i prvo, možda nisam (ni ja) baš skroz normalan (a ko je još u današnje vreme?) a nisam sigurno ni lud.

Vidite, veliki ili mali ljudi, mitološki ili stvarni, sve to nema veze sa stvarnošću. Veliki čovek je obično onaj za koga veliki broj ljudi misli da jeste ali na kosmološkom nivou to je kao kada kažete da je jedno zrno peska na plaži veće od drugog. Ako ih gledate iz neposredne blizine i to odvojene od drugih na nekom platnu ili dlanu zaista ćete primetiti razliku i možete reći "zaista je ovo zrno veće od ovog drugog" ali stavite to u perspektivu, vratite ih u mnoštvo pa se uzdignite pa vinite u nebo, visoko, visoko ... sednite u avion ili zamislite sebe na Internacionalnoj Svemirskoj Stanici. Teško da ćete videti i plažu a kamoli zrnca peska na njoj. I tu ne pomaže ni Hablov teleskop ni bilo šta slično, jer osim atmosfere rastojanje je toliko da prevazilazi granice mogućeg u ovom kosmosu bar. Jednostavno postoji kvant, minimalna količina nečeg i kraj, nema više pomoći.

Tako vam je to. Naravno sve zavisi i od ugla gledanja.

Još uvek vam nije dovoljno da ne pomislite kako sam previše prepotentan i pun sebe?

Naravno.

Još nešto samo da vam kažem. Duša svakog čoveka a naročito velikog (pa što većeg i pojava jače izražena) se ne seli kako se obično veruje u drugog čoveka, već naravno u više njih. Verovatno je u tome caka, što ste više postigli i na više ljudi uticali za života, na više ćete uticati i posle njega.

I naravno, ukoliko niste ispunili cilj, duša će vam boraviti sve dok se ne smiri. Nekima nekoliko dana, nekima nedelja, drugima pak godina, desetinama godina i u izuzetnim slučajevima i više milenijuma sve zavisno od toga koliki je cilj ta napaćena duša zacrtala i koliko je istinski bila spremna da ga ispuni; ovako ili onako, na "ovom" ili "onom" ali svakako na nekom svetu.

I tako zašto ne bi i ja recimo dobio 1% duše nekog velikog čoveka, ili 0,1% i da tako zapravo budem manjinski akcionar velike zadužbine?!

Dobro, dobro ne vredim ni toliko rećiće te i bićete u pravu.

Onda vas moram podsetiti na još jednu stvar.

Sada očekujete i ja trebam da kažem nešto kao: "Sad i nikad više do kraja ove tvorevine!" (ne uzimajući u obzir grešku da nešto što nema početak nema ni kraj); e tu ste prijatelji moji mnogo ali golemo u krivu jer ću vas često podsećati na ono što sledi (uostalom pošto ste već više puta pomislili da sam lud ili makar ćaknut već za nekoliko poglavlja (tekstova, post-ova) bi ste mogli da zovete hitnu pomoć da me smeste u dilkarnicu, a kasnije i vatrogasce pa i policiju uviđajući da iako ne agresivan i uvek originalan imam ideje toliko ćaknute i uvrnute da nema druge nego lečenje. I znam da biste imali dobru nameru ali kao što svi znamo "put do pakla ...". I drugo sada shvatam da smrtna kazna nije za ljude jer možda ima još nešto da se kaže, a uvek ima ...

Onda moram da vas podsetim na jednu stvar:

JA U STVARNOSTI I JA U FIKCIJI NIJE UVEK BAŠ ISTO. NORMALNO JE DA JA U FIKCIJI UVEK IMA NEŠTO OD ONOGA JA U STVARNOSTI ALI NIKADA IZMEĐU TA DVA NE STOJI ZNAKA JEDNAKOSTI. PONEKAD STVARNOG JA IMA VIŠE KAO U PRETHODNOM TEKSTU NEKADA MANJE KAO U OVOM TRENUTNOM.

I zato ukoliko hoćete da pitate kako se seli duša (u kom procentu, kojim procesima i koje je naučno objašnjenje ili ima li veze sve to sa jedinstvenom teorijom polja ili kvantnom dinamikom, mehanikom, statikom ... šta god) zašto baš u nekog a u nekog ne, da li postoji afinitet, kako to da se duh crnca seli u belca (ili azijata, JA je još uvek vrlo nedefinisano) i na drugi kontinent a ne negde bliže, moram, ali zaista moram da vam kažem: pitajte fiktivnu osobu iz ovog teksta. Naravno ako možete. Ja teško mogu da vam to omogućim sada, ali radim na tome. Tako da ćete verovatno moći, kako ko i koliko ko.

Odgovor zavisi od pitanja. A pitanja su razna. Ipak ako vam kažem i zaista vam kažem da će biti odgovor (jednina) na SVA (zapazili ste ovu odrednicu) pitanja (množina) toga će i biti. Šta je sa epitetom večna? Naravno pre svega na večna jer na aktuelna pitanja nema mnogo smisla odgovarati ionako će u vrlo bliskom vremenu njihov odgovor biti raspoloživ. Prava je vrednost odgovoriti na pitanja koja su ista u svim epohama i na koje još niko (i nikada i neće, bar tako je izgledalo) nije dao odgovor.

Već ste okrenuli devetku na vašem telefonu? Eh, onda ne vredi. Bolje vam je da odustanete na samom početku ionako nećete ništa shvatiti pa ćete još tražiti i odšetu zbog toga što vam nisam dao odgovore koje su tako velikodušno obećani u naslovu.

Odgovore morate sami naći. Neće vas baš pogoditi pravo u glavu kao lopta smotanog centarfora pa odatle pravo u gol i da time napravite bar karijeru i pare. To su pomalo i srećne okolnosti koje se dešavaju tu i tamo. Ovde nema srećnih okolnosti, ovde je kako jeste pa neko dobije odgovor neko više njih (već samim tim nijedan nije pravi) a neko ga ne dobije. Nije ovo lutrija, nema verovatnoće i sreće. Sve je na vama.

Zovem se Martin

Zapravo se tako ne zovem. Ipak sebe doživljavam tako te bih za sada bio zadovoljan da i vi smatrate da se zaista tako zovem.

Rođen sam prvog juna 1968.

Te godine je ubijen Martin Luter King i to 4. aprila. Kao igrom sudbine jedan od mojih najboljih prijatelja Gavra je rođen baš toga dana. No to je verovatno samo slučajnost, jedna u (dugačkom) nizu.

Maja iste godine besnele su studentske demonstracije u Francuskoj (Parizu) a dan po mom rođenju izbile su i (opet studentske) demonstracije u Beogradu.

Postoji verovanje da događaji koji se dogode u vreme vašeg rođenja (nebeski ili zemaljski) određuju vašu dalju sudbinu. Ako je tako, nema mi spasa, osuđen sam da budem buntovnik. Upravo zbog toga snagom volje (telo je slabo a tek duh, nemate pojma koliko) sam se trudio da potisnem tu crtu mog karaktera (čudesnim spletom okolnosti utisnutu u mene u danu rođenja ili neposredno nakon toga) ali avaj ... Što se više trudite da nešto potisnete (kao telo lakše od vode, što je dublje sve jače teži da ispliva) to vam se kao bumerang i okamatizovano vraća.

No da se vratim na moje ime. Ime je značajna odrednica jednog ljudskog bića pa makar bilo zajedničko za više ljudi (chi zhang verovatno deli bar milion ljudi).

Zaista sam se trebao zvati Martin.

Otac intelektualac toga doba (šezdesetih) kada je to nešto značilo i kada je intelektualac zaista to i bio.

Uglavnom za ove današnje koje se tako nazivaju to je bio je klasa. Ja bih morao samog sebe da pospem

pepelom i priznam da iako superioran u mnogo pogleda ni blizu nisam intelektualac kao što je on tad bio.

Osim što je bio intelektualac bio je i poliglota što je tek posebna tema. Na tome mu zapravo najviše zavidim jer iako imamo tehnologiju tipa gugl prevodioca nije to baš isto. Francuski, Ruski, Nemački, Engleski, Španski, Portugalski i Italijanski. Eh da mi je taj dar i volja gde bi bio, no kao što rekoh rođen sam baš tog prvog juna baš te hiljadu devedsto šezdeset i osme. I da dodam jer je interesantna koincidencija da sam ne samo blizanac u horoskopu (ma šta to značilo) već i u podznaku (dupli blizanac). Kao laik za astrologiju rekao bih da mi mogu zameriti da sam dvoličan a ja takvima unapred da kažem da su se debelo zeznuli jer sam zapravo četvoroličan i da sa mnom nije lako. Inače godine čine svoje pa od intelektualca u drugoj polovini dvadesetih i u svojim tridesetim pred sedamdesete nije mnogo ostalo no biologija čini svoje šta da se radi.

Dakle, ćale intelektualac imprsioniran ličnošću i delom Martina Lutera Kinga je želeo da mi da to ime. Majka, visprena žena iako nije bila intelektualac i to ne samo zbog nezavršenog fakulteta, ali sa dobrim osećajem za realnost je to odbila i usmerila davanje imena na starosrpsku istoriju te je otac opet odlučio ali po suženom mu izboru.

I tako na opštu sreću roditelja (i tata je vrlo brzo uvideo da se ni u komunističkoj zemlji lik i delo velikog čoveka ne ceni duže od par godina a kamoli u nekoj kapitalističkoj, ili je zapravo obrnuto?) a najsrećniji sam zapravo bio ja. Najsrećniji jer bi do svoga odrastanja bio obeležen i "olešen" od zajebancije od strane društva (klinaca) koji bi me verovatno zvali "crnjom" ili tako već nešto.

Osim toga teško da bi mi to moglo biti kršteno ime pa bih (iako ne jedini) morao da imam i kršteno ime, neko iz pravoslavnog kalendara i po običajima i pravilima srpskoga pravoslavlja.

Od toga bi vukao traume tolike da danas u svojim kasnim tridesetim i ranim četrdesetim ne bih mogao da budem ponosan na svoje (nesuđeno) ime - Martin.

Ne pričam vam da mi u dokumentima piše ovo novo ime ili da sam podneo zahtev za "zvaničnom promenom imena", ne to je manje bitno, bitno je kako osećate. A ja eto osećam da mi ovo ime baš priliči i nekako mi prija. Zovite me Martin.