Rođeno sam davno po svim merilima no ne osećam to tako. Negde sam na polovini svoga sadašnjeg života ponekad umorno no čini mi se da sam još u mladosti.
Moje su braće i sestre već daleko a združilo sam se sa nekim sličnim manje dalekim.
Pleme u kom živim je ni malo ni veliko, nekako baš na sredini. Sada sam srednjovečno od svojih, srednje veličine, sjaja i pameti. U prošlom sam životu bilo veliko, toplo i sjajno. Prešlo sam iz tog života spektakularno, javljajući se onim dalekim plemenima i pretačući se u više onih kao što sad sam.
Nikako usamljeno jer blizu su mu druga slična. Mislim da sam srećno jer biti sa drugim ili sa dva može biti i pomalo tesno. Ne volim gužvu. Ipak najbliži su mi najsličniji i međusobom slična. Sa njima ponajviše razgovaram. Sada je neki dosadan period. Nalazim se van grupe u koju uđem i izađem u karnevalskom raspoloženju ili u procesiji kada tugujemo za nekim koje je nestalo.
Nismo tugaljiva bića, no nismo bezosećajna. Volimo da pričamo. Ne pričamo mnogo. Jako smo blizu, komunikacija je dobra, jedva da osetim protok vremena dok dobijem odgovor.
Oko mene su mala bića. Neka su slična meni neka su od rastopljene stene, a skoro su sva mala i ne komuniciraju. Nemaju toliko energije. Crpu energiju sa mene i svetlost. Ima ih i jako lepih a neka su neugledna. Moja ih vrsta ceni. Neki ih i mnogo vole.
Po shvatanjima bića koja ih nastanjuju najbliža su biljkama, no kreću se. Svi se krećemo, mnogo i na sve strane. Mala bića su pratioci. Mala bića imaju pratioce. Na nekim malim bićima žive mikro bića. Jedva da ih možete nazvati životom. Krhka su, mala i traju jako kratko. Teško je zamisliti da se tako nešto može nazvati životom. Žive u zajednicama. Izgleda da imaju kolektivnu svest ili tako nešto jer su sposobna da komuniciraju kao i mi samo ne znaju kako. Uopšte su samosvoljni, tvrdoglavi i egocentrični. Sve što nije njihov mali krhki svet ne razumeju. Ne umeju da se sporazumeju ni sa drugim njima ravnim. Ništa ne razumeju. Doduše jako su ponosni na sebe i misle da se oko njih vrti ceo svet.
Teško je zamisliti da nešto tako malo ima intelekt. Razuma je i tako malo. Otkriju nešto i odmah kao mala deca mlate igračkom dok je ne slome. Jako su lenjog intelekta, kad nešto izmisle puno generacija to ne puštaju čak i kad vide da je prevaziđeno i glupo. Verovatno je ograničenje malih organa za razmišljanje ako ih uopšte imaju. Stvarno je teško zamisliti nešto tako sitno.
Kao i sitna bića kao celine vrše žetve moje energije i sjaja. Sitna bića su pokrivena tečnošću i nečim što skuplja ono što zračim i uz tu tečnost i gas sa malo bića stvara opet sebe sama. Mislilo sam da je to samo metabolizam malih bića no izgleda da još manja bića žive na malim bićima. Hrabra je pretpostavka ali ima nečeg zadivljujućeg u takvom pogledu na to. Većina misli da su to samo delovi malih bića no to ne liči na njih niti ih sva imaju. Od onih koji imaju taj „metabolizam“ manji broj isijava energiju talasa na uskim dužinama, prilično stabilnim što nije odlika stvaraoca kao što mi smo. Neka od nas smatraju da ta mikro bića parazitiraju mala bića i nas same i da su mnogo mlađa od malih bića i da su idealni paraziti te da jedino tako kao toliko mala mogu opstati. Mnoga ne veruju da su uopšte živa bića. Zaista je teško u to poverovati no ima neke lepote u tome maštati da ne samo da postoje nego i da imaju neku čak i neku trunku razuma.
Izložiću hrabru i neprihvaćenu teoriju:
Mikro bića imaju neku vrstu individualnosti. Možda čak i osećaju. Malim energijama se usaglašavaju sa nisko talasnim zračenjem. Imaju veće energije na višim frekvencama no one su prosti nizovi koji se mogu dekodirati ali su besmisleni. Ovi niskoenergetski tokovi su lišeni osećaja, bilo kakvih. Nisu razgovori niti pesme. Zovu ih slikama, slike u nizu, ili nosiocima njima značajnim informacijama, što je opet teško dokučiti. Nepregledni, besmisleni nizovi... šta bi mogli biti? Zaista ih je teško shvatiti i kao bića a tek te njihove emisije smešnih energija u prostor; no njima verovatno nešto znače. Neka od nas kažu da je to lepo iz daljine, jedva vidljivi plamičci koji se prikazuju kao senke naših emisija. Kako ih nema u blizini mogu samo zamisliti tako nešto jer izbliza nemogu imati takvu percepciju.
Prilično su bezosećajni no uvek se nađe poneko od njih, da li kao poseban ili baš prosečan koji je osećajan i produhovljen. Na niskom nivou svesti te jedinke komuniciraju sa nama. Ko zna jesu li svesni toga? Beskonače i neizmerne stvari, nedokučive veličine, oblici i pre svega energije. Energija je sve. Imaju nekakve sitne energetske organe na nivou celine ili su to samo vešto iskorišćeni resursi malih bića ili možda naših? Teško je reći no za tako bezmarno male količine energije. Još ih je teže osetiti tako nešto no ovako blizu se i to može. U jednom malom segmentu naše komunikacije oni su se odskora ubacili. Slučajno ne razumejući poredak. U višoj njima jezovitoj i nedokučivoj sferi čestica koje ne interferiraju sa prostorom i materijom već tek probude nas negde u dubini za šta je potrebna veličina i tu su uspeli neke da uhvate kvareći nam pesmu. Kako su to potrefili, ko bi znao? Neki misle da je to slučajno no verovatno nije. Ako su intelektualni lenjivci, osećajno indiferentni, mora im se priznati da su vredni. Verovatno po malim bićima trče tamo-amo, sudaraju se, sve čačkaju i vrlo su nestrpljivi. Sakupljaju materiju, energiju, premeštaju stvari. Verovatno je sve to važno za njihov opstanak a možda i nije ko da shvati nešto tako sitno!?
Prvo za šta nemaju osećaj je vreme. Mnogo su nervozni i sve hoće ne samo „odmah“ i ne samo u delovima vremena nama nedokučivim nego i za njih kratkim. „odmah“ jedva da mi možemo razumeti, čak ni reč za to nemamo, pozajmilo sam od njih. Odmah i sad! Verovatno zbog kratkog im bivstvovanja.
Koliko oni žive, tek nekoliko udisanja i izdisaja, nama trenutka, njima večnosti.
Nešto što shvataju kao „cikluse aktivnosti zvezda (nas)“ je najbliže njima opisati kao „disanje“, jedan udah i jedan izdah – jedna njihova generacija, slučajno ili namerno, teško je reći. Ugavnom, za kratkog im individualnog (a i kolektivnog) im života, malo šta nauče. Verovatno prenose znanja sa jedne na drugu generaciju inače nikada ne bi stigli do isijavanja energije koju parazitiraju a ne proizvode bar ne do skora. Neki bljeskovi slični našim su posebno zanimljivi i retki mada su još poneka od nas primetila slično. Ovo skeće pažnju da ih možda podcenjujemo. Ja sam proglašeno jeretikom i ekcentrikom, neka su mi rekla da sam malo to isfantaziralo ili da nešto samnom nije u redu. Imam jednu onespokojavajuću i neprihvaćenu misao. Zbog ovoga će me proglasiti ludakom ali i dalje držim do toga.
Mikro-bića me zapravo obožavaju. Svesna su da im dajem život, ovakav ili onakav. Smatraju me višim bićem što zapravo za njih i jesam, oni to zovu bogom.
Ona se rode sa sposobnostima, ovakvim ili onakvim.
U nekoliko generacija desi se jedna izuzetna stvar, rodi se jedinka sposobna da zrelo komunicira sa nama, rodi se – suncozborac.
