Na 50-tak metara od kuće mojih roditelja protiče potočić kome većina Borana ne zna ime, a prolazi preko njega više stotina njih dnevno, možda i hiljada, jer dva asfaltna puta ga prelaze: onaj glavni kojim se iz pravca Beograda stiže u grad i onaj koji iz naselja "sunce", blok C16, stiže u naselje Bor 2.
Nekada je bio (pravi) potok, stalni, s proleća čak i rečica. Onda su došle devedesete i sa njima periodi kada bi potok presušio, naročito krajem leta u pozni avgust i početak septembra, nekako zajedno sa polaskom đaka u školu. To su prvo bili izuzeci ali tako to počinje, vremenom izuzeci postaju pravilo.
U prvoj deceniji tekućeg nam veka potok je ostao samo suvo koritance a tekuće vode bi bilo samo posle jačih kiša a na pravi potok, koji žubori, ličio je samo po otapanju snegova, kojih je bio sve manje i sve ređe.
Terao je potok najnoviju modu, onu globalnu i više od toga - interplanetarnu. Tako je podsećao na nekadašnje reke koje su se slivale sa planine Trodos u Sredozemno more a od kojih su ostala samo rečna korita, a još više na tekuće mase vode ili ugljen dioksida na planeti Mars i možda ponajviše na nestalne tokove metana na Titanu, Saturnovom mesecu planetarne veličine. I tako u zemlji koja ponajmanje prati trendove globalnih događaja i koja je prespavala krah komunizma, rušenje berlinskog zida, stvaranje šire evropske unije i još koješta, ovaj je potok, i to u provinciji države provincije, pratio ultra modernan pravac nauke i novih otkrića širom kosmosa zatvarajući krug velikog i malog.
Kao što će uskoro biti jasno, ovaj potok je jedna od retkih stvari zbog kojih je bolje živeti u zabiti Istočne Srbije (koju iz milošte zovem Šljivropom) nego u najvećem selu na svetu (pogađate, popularni nam Beograd, nekadašnji Singidunum (tvrđava), poznat i kao Bello Grado, Alba Urbs, Alba Graeca, Griechisch Weissenburg i još nekim imenima sličnog značenja kao i današnje). Malobrojni razlozi za bolji život u bespućima između homoljskih planina, Dunava, Timoka i obronaka Balkana mogli bi se nabrojati na prste (jedne) ruke stolara u penziji. Osim egzotičnih razloga koje čovek ne može očekivati u svom životnom veku pa makar nameračio da živi svih sto ili čak 120 godina, osim ako je toliko ironičan da očekuje dobitak na lutriji na svakom koraku, kao što je veća šanasa za preživljavanje ukoliko Hiper-nova Wolf sprži ozonski omotač ili neki asteroid ili kometa prečnika od današnje generalne direkcije pa do "sedmog kilometra" (gde je i simbolično gradsko groblje, koje će se, kad već nije grad sa Zaječarom, u skoroj budućnosti spojiti sa onim brestovačkim, seoskim grobljem) udare nam u voljenu nam planetu Geu, a sve zahvaljujući postojećem podzemnom rudniku, jednim od najkomfornijih ali i najdubljih u ovom delu Evrope. Naravno, ovo se ne može uzeti kao ozbiljan razlog za "bolji život" ali ima i par praktičnih od kojih je najočigledniji taj da su nekretnine 5 do 10 puta jeftinije (iako je iznamljivanje stana tek 2 do 3 puta) nego u Novom Sadu ili (naročito) prestonici.
O stanovanju i stanovima se mora reći poneka reč jer to itekako ima veze sa glavnim junakom ove priče, potoku slavuja. Ima, utoliko što ih je sve više praznih, neki stalno a neki (kao i potok) uglavnom prazni ali povremeno popunjeni, uglavnom manji deo godine, gde ljudi obično prezimljavaju a leti su ili na (borskom) jezeru, negde na selu ili na obali Dunava. Ima tu i starijih ljudi koji žive uglavnom u Beogradu, Novom Sadu ili Nišu (obično u malim stanovima, jednosobnim ili garsonjerama) gde čuvaju decu svojoj deci a tek se povremeno pojave u Boru gde još uvek imaju stan, više zbog toga što ga nisu uspeli prodati nego što im je posebno stalo da se vide sa starim komšilukom ili prijateljima kojih je sve menje jer su se preselili, što na selo, što kao i oni u neki veći grad a mnogi i u grad iz koga su pre pola veka došli privučeni velikim platama i standardom koji je omogućavala tadađnja ruda sa preko (jednog) procenta bakra i više od milionitog dela zlata u sebi, a sve više ih je (naravno) bivalo preseljeno na 7. kilometar.
Osim polu-praznih zgrada na kojima često vikendom nema više od par upaljenih sijalica iako bi u tridesetak stanova trebalo da ih bude stotinak direktnija veza potoka i grada je u tome da je neko tu nekog pratio, da li potok grad ili je grad pratio potok, teško je reći, zavisi šta Vama više liči na živo biće, meni je to pre potok nego grad ali može biti i obratno jer su većini bliskiji društveni odnosi nego prirodne pojave (što bi cinici rekli - zato smo do ovde i dogurali) pa se može reći i obratno. Kako je grad raseljivan (najviše odlaskom mladih) tako je i "Slavujev potok" (navodnici su jer ga, verovatno, samo ja tako zovem) opadao, bivao sve manji dok nije i presušio, i to veći deo godine, simbolišući i sudbinu grada, gde doduše još uvek ima "33333" stanovnika ali ih je nekada bilo "44444" (obe cifre su zaokružene a deli ih 20 godina od popisa 2011 do popisa 1991). To što presuši to potok prikazuje budućnost, a to što još uvek pomalo i ponekad i poteče samo pustu nadu da sve još nije gotovo.
O potoku bi se moglo pričati naširoko i nadugačko ali bilo bi - ni kraćeg potoka ni duže priče.
Zato samo treba naglasiti da je na svojih par km dužine dobio most kojim se iz pravca prestonice stiže u pasivne krajeve, most na 50-tak metara iznad toka ovog potoka, kao da se radi o nekoj velikoj reci a ne potoku (dužina je takođe impozantna i premašuje širinu potoka stotinak puta). Sličan most je i na Brestovačkoj reci u koju se Kučajnski potok uliva ali ona je (ipak) rečica a ne potok, sa protokom od kubika u sekundi i više, osim letnjih meseci kada padne na burence protoka u sekundi. Doduše, taj je most, na Brestovačkoj reci, napravljen ukrivo, kao velika krivina a ovaj kučajnski je prav ko strela i može se njime voziti i (nedozvoljnih) 100 na sat, ili bar duplo više od mosta u obliku slova C.
Kao i Borska reka (potok), i ovaj jaruža i pravi velike vododerine do nivoa da se mogu nazvati i klisurama, iako je Borski tu upečatljiviji a kanjon Lazareve reke na desetak km vazduhom pravi biser pa bi jaruge i vododerine potočije naspram toga bilo pretenciozno nazivati klisurom.
Izvor je tek stotinak metara naviše prema strelištu, i pre tridesetak godina je kaptiran. Praktično skuplja vodu sa planine Kučajna (istoimeno naselje je sa druge strane prema centru grada, bolje rečeno topionici), koja se lokalno doživljava kao brdo ali je planina makar koliko i Avala jer su slične visine. Definicija planine strogo po visini je prava birokratska ubi-mozgovača, jer niti je Avala neka planina a još manje je to Kučajna, koja je pravi arhetip idealnog (i velikog) brda.
Zanimljivo je da potok čak ima i (makar) jednu pritoku, par stotina metara nizvodno od izvora. Tu se nalazi česma čije su vode bile pitke, makar pre par desetina godina (jedna od "hajdučkih") dok se na iznad nje (na sličnih par stotina metara) nisu doselili ljudi, i "divlji (ljudi) proterali pitome (divlje životinje)". Česma, izvor, i dalje postoji, voda jeste pitka ali je verovatno tek povremeno dobra za piće jer je blizina naselja verovatno učinila svoje, iako je sad deo izvorskog rezervoara curenje vodovodske vode iz starih betonskih i čeličnih cevi u samom naselju.
Potok ima protok ... od par litara (flaša), do par buradi u sekundi (samo kada se otopi velika količina snega u kratkom vremenskom periodu, naročito ako je praćeno kišom, ili pri sve ređim jakim a dugotrajnim pljuskovima), a najčešće par desetina litara (nekoliko kofa) svake sekunde. Te me kofe podsete na noštenje vode, obično po dve kofe u selu, kada vodovoda nije bilo, a nije ga bilo veći deo života mojih milih kojih više nema. Ta mala količina ipak je dovoljna da se sa velike daljine, noću i više stotina metara, čuje žuborenje potoka. Za to je zaslužan veliki pad, gotovo dve stotine metara na par kilometara koliko njegov tok ukupno ima. Veći deo toka su brzaci, ponekad i mali slapovi, mikro verzija nekih velikih i moćnih reka u nekoj dalekoj divljini, o kojima su snimani filmovi, dokumentarni ili igrani, svejedno.
Ulivši se u Borsku reku, bistra mu se voda muti, voda teče beskrajnom jalovinom ("pirit" tako su ga zvali seljaci čije su njive i bašte ostale puste, nekada iz te vode navodnjavanje, nekada pune riba i čak rakova a sada smrtno sterilne), predelom kao sa marsa, osim što je boja žuta a ne crvena, zemlja iz jalovišta napijena ksantatima i ostacima cijanizacije koju sad prekriva jezerce iz koga kao u apokaliptičnim prizorima viri metalni stub, zaboravljen od svih iako stotine ljudi dnevno prolazi na desetak metara pored. "Teška voda", "mrtva voda", koja je ubila Timok od ušća Borske, ubila, sve do ušća u Dunav koji svojim stotinama cisterni u treptaju oka razblažuje otrov, razblažuje smrt. Smrt prema kojoj je ostala apsolutna ravnodušnost i apatija, kao da će sama od sebe proći, kao da nikada nije ni bilo drugačije, kao vremeplov koji pokazuje kako će se sve završiti, jednog dana, kasnije ili pre, svakako pre što ravnodušniji budemo. Ništa se ne može uraditi, ništa se nije moglo uraditi, možda se bar može uraditi? Ili će reka uzvratiti, ovako ili onako, poplavom kao opomenom ili beskranim mirom i trskom koja već buji iz donjeg toka, od kada nema više tolike količine zagađenja, ili od kada su se navikle i biljke i ptice, i ribe, navikle se na smrt pa žive i ignorišu je.
Dunavom, Kučajnski potok, ide u Crno more, pa iz njega, Bosforom u Mramorno, pa Dardanelima u Egejsko pa Gibraltarom u Atlantik. Sa tog ogromnog okeana s vremena na vreme stignu oblaci, kiša, pljusak, magla ili sneg, i krug je zatvoren. Vekovi ili milenijumi i poneka kap se vrati odakle je pošla, život nije jednosmeran tok, život je ciklus, smrt u Dunavu, i uskrsnuće koje počinje tamo negde daleko na pučini, gde se lome talasi, gde se sudaraju topla i hladna struja okeana, gde sunce pravi ogromne oblake koji se porostiru kilometrima, desetinama kilometara, nošeni vetrom, oblačni front sa Atlantika, najčešće hladna vazdušna masa, ogromna, kao roj skakavaca i veća, masivna kao planine, stiže i vreme se na par dana pogorša, kiša istutnji, oblaci se isprazne, precizno kao da je navođena modernom tehnikom ili božijom rukom, kap jedna, pa još jedna, pa milioni njih, stižu na odredište, stižu na kraj svoga puta i početak novog.
Zato kad slušam žubor ovog potočića, ponekad čujem huk talasa, tog velikog beskrajnog okeana, koga ne zadržava ni veliko kopno sa obe strane, koji struji oko cele planete, okeana iz koga je sve nastalo ili makar život čiji je vek neumitno vezan za taj okean, koji napaja bujne pašnjake, šume ili samo napaja jedan mali beznačajan potočić, tamo negde u sred ničega, između Homoljskih i Balkanskih planina, između Timoka i Morave, gde slavuji još uvek pevaju, svoje iste pesme, iz proleća u proleće, tamo gde je sve manje onih koji će u tome uživati.
