Četrnaesto prase

Ljudske potrebe su nešto što uvek dođe na kraju. Ne ni kao što se kaže „trinaesto prase“ već i posle toga. One prave i suštinske. Projektovanih i nametnutih je pak na svakom koraku. Da li je veza genetska? Verovatno! Šta onda tu preteže, pokonjenu nam ili osvojenu nam (svejedno) svest? Svest na koju smo inače mnogo ponosni. A ne bi trebalo da budemo. Jer čemu svest koja nije pokrila osnovne potrebe svoje vrste? Čemu svest koja sporadično i marginalno istražuje svet oko sebe? Koja tek u malom deliću svojih aktivnosti pokušava da ga svati a još manje prihvati.

Čemu svest okupirana samom sobom? Da se sebi divi i izmišlja bogove da bi sebi značaj dala.

Istorija civilizacije je (neminovno) bila istorija ratova, borbe za prevlast i dominaciju. Stvarana su nova carstva i bogovi, uništavani stari. Onda su neki ljudi napravili mašine pa su neki drugi ljudi shvatili da će od njih imati veću korist nego od robova ili ropske radne snage. Jedan od velikih, i tek nekoliko, velikih obrta u toku civilizacija. Onda je najkrvaviji, čisto iz činjenice da je bio na najvišem tehnološkom nivou kao mu i dolikuje, rat od pre (tek) 66 godina prošao, i doneo nekoliko dostignuća. Kao jedno, manje direktno, stiglo je i informatičko doba. Doba koje je obećavalo ali koje polako postaje ono od čega je počelo – puko brojanje ljudi. Možda se malo maskiralo u brojanje potreba ljudi ali okrenuto samom sebi.

Antropocentrizam u svom najgorem obliku, kvazi antičkom, uz glorifikovanje tela i nipodaštavanje duha i intelekta. Jedno uzdizati do zvezda drugo zakopavati u zemlju, i formalizovati ne bi li se ubila zadnja iskra kreativnosti i genijalnosti. Tu je negde, prelomna tačka, za par godina, prilikom neizbežnog finansijskog sloma stvorenog zbog slepog verovanja u sistem. Sistem koji je sam sebi dovoljan ali koji ne može opravdati sebe jer je suviše antropocentričan. Nijedan sistem NE može svoju ispravnost dokazati unutar sebe. To je dokazno. Matematički. No logika je odavno napustila ovu planetu. Zaluđeni beskrajno malom ali vrsti dovoljnom količinom energije iz leševa generacija biljaka i životinja, upravljači su rešili da nam zapečate sudbinu. Sudbinu vrste.

Utešno može biti da je to usud većine civilizacija u galaksiji. Možda i 99% njih no kako stvari stoje teško da ćemo to ikada pouzdano saznati. Jer, lakonski smo zaključili da tamo negde nema nikog jer se celih 50 godina (ili 0,0000001% potrebne evolucije za to) niko nije javio. Javio, nama! NAMA punim sebe, gordim i moćnim. Onda je to lepo iskorišćeno da se svetini objasni kako smo jedinstveni u Univerzumu i kako je bolje da se okanemo bilo kakvih misli o tome te da uz pivo i čips odgledamo još jedno besmisleno jurcanje za loptom i kupimo dezodorans koji se reklamira dok se moderni gladijatori valjaju po veštačkoj travi.

Lakše jeste. Lakše je zemlju zamisliti kao ravnu ploču, jer ljudi neće padati sa one druge strane ako je okrugla. To što je zakrivljenost planete vidljiva i golim okom nije bitno, bitno je iskoristiti drugog, naći novu budalu da radi za sitne novce ili da uopšte i ne radi. Biti spreman da se oteto brani svim raspoloživim sredstvima i po svaku cenu.

Gordi Gospodari Univerzuma. GGU, GoloGuzaniUmišljeni. A „Uni“ se smeje, smešno mu da će pući od smeha, zato se i nadima i sve brže širi. Smešni mali čovečuljci, trče tamo-vamo na onoj tačkici od stene, grejane prosečnom zvezdom i „radio uranijumom“ iz jezgra. Sagorevaju lešine sličnih im organskih entiteta, a počeli su i da se vraćaju svojim korenima, da koriste vetar i vodu. Genijalno, nema šta – Ha, Ha, Ha ...

A kosmos, u svojim tinejdžerskim godinama. 14 milijardi okretaja stene oko sunca, rano doba adolescencije. Vetropirast ali ne kao nestašno dete od 5 ili 6, spreman za eksploziju organskih stvorova koji spoznaj sebe, spreman jer se primirio i kataklizmičke pojave proredio. Proredio dovoljno da sporo spajanje molekula dostigne nivo onoga što zovemo svest.

Svest koja upravo služi uglavnom da raspetlja zašto je tamo neki Kain ubio Avelja ili obrnuto, i zašto; da li je više kriv jedan ili drugi, da li je Romul ubio Rema ili ga je ovaj na to naterao, da li mu je posle bilo žao ili ne. I tako hiljade Kaina i Romula, i milioni Avelja i Rema. Pa ko je kome ukrao, i ko je uspeo da svoju krađu legalizuje, a ko ne. Ko je razbojništvom postao car a ko završio na vešalima, pa tako ukrug.

14 godina, 14 milijardi godina, četrnaesto prase još čeka da posisa makar deo mleka, ali mu ne dadu. Četrnaesto prase najmudrije od sve braće, ali ne spremno da kao dvanaesto ili trinaesto proda svoju mudrost za srk mleka. Spremno da manjka ali da ne skiči. Četrnaesto, kome je namenjeno da nestane a ono nekako žilavo pa preživelo. E sada, krmaču ti, nećeš. Sada smo naoružani bolje nego ikad, sada ćemo te prase četrnaesto zauvek ubiti.

Sva genijalnost, svo pravo znanje, sve što je ikada vredelo, sada će lipsati, sve osnovne i suštinske potrebe će ostati po strani, kao pravo četrnaesto prase. A braća će i sestre jedanaest, dvanaest pa i ono trinaesto, ukoliko odgurne četrnesesto će se gojiti i nadimati, kao i svemir, dok ne puknu.

Dok ne puknu? Ili dok ne utihnu? Kako god. Berza (žive stoke) može pući ali će suštinski utihnuti. Utihnuti kada niko neće hteti da kupi prase prvo, drugo, pa ni treće.

I tako, neki zverski gen u nama, odlučuje da mesto raja imamo pakao, neka osnovna interakcija složenih molekula.  Upareno sa osnovnim nagonom parenja, hell on earth, nije samo naslov jedne starije igrice za kompjutere, to postaje i ostaje realnost sa kojom se mora živeti.

Sve je ispofitibilizirano i sve je do krajnjih granica banalizovano. Karte su izmešane. Nekadašnja zabava sirotinje (seks) postala je zabava imućnih. Naravno svi je imaju a i “plave kragne” nisu imune na švrljanja ali su prilike i uslovi na strani onih drugih. Tako su i imućniji počeli da jedu mekinje a sirotinja “hleba beloga”. Naravno, nikada nije bilo da široke mase (“četrnaesto prase”) imaju luksuz solidnog krova nad glavom, kanalizacije (koje London nije imao u 2/3 slučaja pre samo 80-tak godina), vodovoda (pitke, zdrave vode, manje-više, i uz nju tople – “na dugme”), osvetljenja (sada strujom iz čisto praktičnih razloga ali uopšte), hrane u izobilju i solidnog oblačenja te pride i sopstvene motorizovane kočije.

Deluje izuzetno za period od pre samo sto ili sto pedeset godina. No u celom tom “izobilju” negde se pogrešilo, izubio se korak … bogati resursi izarčeni, novi još nenađeni. Na pragu jednog novog stepena civilizacije, pohlepa je počela da vuče unazad, Crna Mena je opet ispred nas. Zaobići se može ali smo kao vrsta došli do toga “da je telo jako ali duh slab” te je “valjanje klada” postalo važnije nego “carovati” i dokučivati svet. Za zelenašku proviziju, projektovanu umom a ne saglasnoj realnosti, prodaćemo budućnost. Boriti se za nju, teško da će iko, teško ako se ne dogodi revolucija u svesti.

Fermijev paradoks ukazuje na više stvari a jedna od njih je kratko trajanje civilizacija. I kada kritikujem taj veliki um zbog polu-ironičnog “gde su sad ako ih toliko ima”, onda je to zato što je tako briljantan um zapravo znao odgovor, ima ih mnogo ali kratko traju. Neki više, neki manje.

Nije poenta u uravnilovci koja je viđena u sistemima “upravljanja masama”, kako god se oni zvali: komunizam, socijalizam, fašizam, nacizam …

Poenta je da se razlike smanje, ili da makar najniži nivo bude dostojan čoveka. Pa to već postoji zavapiće neko, ne baš u potpunosti. Nije rešenje u socijali od koje može da se živi, niti u tome da svako radi NEŠTO. Poenta je da svako radi ono što najbolje zna i da makar trunka kreativnosti koju nosi svaka individua bude ugrađena u legat civilizacije, civilizacije na umoru.

Ironično, kada se merenjima dokazuju već postojeće teorije da živimo u jednom većem univerzumu i da je ono što smo mislili da je sve, nije ni manji deo, da smo samo stvari umislili jer smo skloni da verujemo očima i očinjem vidu, čulu koje nam daje najviše informacija ali i najviše obmanjuje.

Za nas najvažniji, u tinejdžerskim (milijarditim) godinama, svetlosni univerzum koga ograničava svetlosno obzorje (horizont), koga smo mogli videti tek kada smo se malko udaljili od rodne nam planete, je samo trunčica unutar nečeg mnogo većeg i moćnijeg: drugog ili pak istog univerzuma ali koji nije ograničen sporošću svetlosti ili fizičkim zakonima svetlosnog. Koji je ako ništa drugo veći, stariji i postojaniji, koji je bio pre i postojaće posle iskre svetlosti.

Stavljajući ljudske potrebe i ljudsku patnju na mesto trinaestog praseta, koje nema šansu da preživi, malo smo se zaneli i kao bezrepi humanoidi, kratkotrajne svesti o samima sebi, po prvi put kao četrnaesto prase ostavljamo naše potomstvo. Bez mnogo izgleda da opstane čak i u pitomoj sredini, tople, vodene planete. Zarad čega? Šake srebrnjaka ili par talanta zlata? Rođenih u trenutku smrti neke velike zvezde čiji smo crvi bili i ostali.

Pokušavamo da manipulišemo vremenom a ono uvek isklizne jer je višedimenzionalno te se uvija i izvija.

Na rubu večnosti, na pragu zvezda, mi bacamo bisere svinjama a budućnost tretiramo kao prase … četrnaesto.

Mister 13% (Gospodin 13%)

Nikada takva bića nisam osetilo! Tako ste mali da imate neodoljivu želju da rastete da se naduvate dok ne puknete. Kao pojedinci i društvo. Kad se mnogo napumpaš to znači samo jedno, brzu smrt. Tako je kod nas. Tako je u kosmosu i izvan njega, samo on može neograničeno da se širi. To je sila jača od svega, čak i od njega. Moraš biti prilično zao za tako nešto, Kosmos u svakom slučaju to jeste ...

Probudio se te nije bio siguran da li je to odsanjao ili „čuo“ već budan.

Da li smo mravi, pčele ili strvinari? Ništa od toga, a opet tričavih 7 milijardi ne može da živi kao što bi trebalo. Tu treba mnogo sebičnosti mnogo egoizma i mnogo šuplje glave da se DOGODI, a događa se, svaki dan, svaku jebenu trunčicu istorije čovečanstva ...

Uvek neki šupljoglavi strvinar, prikupi moći i bogatstva, neki postaju „filantropi“, e jadna nam majka od takvih! Uvek neko uslovljavanje, ja tebi – ti meni, sad ćemo da pokupimo kajmak od fukare, ko se buni – kolac, lomača; on će meni da se okrećem oko sunca, ma ono se okreće oko mene, ja kralj, car, božiji postavljenik ... kakvi ludaci! No još ih ima, klonirani samo se kote kao bolest kao kuga!

Šta može i genijalan mozak, nasuprot topovskoj cevi pod okriljem sistema??

Večno pitanje mnogih.

Topovska cev, sistemi represije, policija, pendrek, puščano tane ...

Genijalan mozak mora pre svega biti Genijalan, ne briljantan, ne natprosečan. Takav mozak mora biti svestan da nije ON nego MI i ONI a MI je uvek više a MI je uvek pobeđivalo, protiv Topovskih cevi, kasetnih bombi, Kajafe i Cara Tiberija, lavova u areni, lomače ... svejedno.

Sva je sila topovske ceni i (bilo kog) sistema u kritičnoj masi koja još veruje u njega a uvek manje veruje nego što ne veruje, ali ga drži 10-15% prodanih duša, koje veruju ne u sistem koliko u to da će od njih imati večnu korist i zaštitu, da će svoju tupavost izdići iznad briljantnosti, iznad genijalnosti. 13% drži sistem, on ih plaća za to što su takvi, nesposobni za bilo kakvu kreaciju osim gušenja iste, sistem se održava na sprečavanju promena, ali avaj, pomena je u duhu svakog vremena, promena je jedino što MORA, ne mora se umreti, ne mora se živeti, ali se mora menjati ... Mrtav-živ, živ-mrtav, pa u krug, kolo, kolo na okolo na „kecu“ živ na kraju mrtav, a muzika promenjivog ritma.

Ruka na okidaču, ruka na obaraču, ruka za olovkom koja nikada neće potpisati neki dokument koja će pustiti da dete umre jer njegovi roditelji nemaju para za operaciju, ubiti dete zvezda ... treba mnogo hrabrosti, treba mnogo ludosti za tako nešto.

- Množe da vas nestane u trenu, može da vas nestane lagano u najvećim mukama dok se svi ne smrznete, mogu da vas podignem mogu da vas uništim – jednim dahom.

Zašto bi? Vrhunski cilj i tok stvari je „od mog pepela rađam svetove“ a uništitelj svetova je samo kratkoživeći, naduje se i pukne! I kod nas i kod vas.

Još pospan i malo mamuran od večernje flaše vina, motao se po kujni, pokušavajući da nađe džezvu i skuva jutarnju kafu.

Gledao sam Ciganče, skoro bez zuba, kao glođe pileći batak i Kinešče kako grize krastavac sa sve korom (iz lokalnog plastnika, nikad prskanog jer za hemiju para nije bilo) kada bogati evropejski svet krastavac u usta nije smeo da stavi! I setih se bogate dece kako su se trovala jedući mlad krastavac sa korom a mi sirotinja, bogu hvala uvek to ljuštili!

Gledah to dvoje male dece tek toliko velike da ih bebama ne bi zvali, i bejah srećan. Hvala ti bože što nisam imućniji, ne bih bio srećan a da ne vidim bar stotine njih da sa njima 'leba da podelim.

Kakvo tane, kakav kuršum, ništa ljude ne pridobija kao hleb naš nasušni. Hleba i igara, puku više uglavnom i ne treba.

Mister 13% ... baš 13 jer to je magičan broj, ne 7 ili 12, jer 13 je meseci bilo, jer 13 je prost broj, jer 13 ih je sa Jednim bilo ... I broj su žigosali, neverovatno!

Koncept „gospodina 13%“ može biti (makar potekao iz totalne zajebancije) jedna gruba aproksimacija uređenijih odnosa (nismo baš isti i nikada nećemo baš ni biti, jer smo toliko „van vinkle“ da ne vredi i bolje je dići ruke) unutar ljudskih zajednica.

Otprilike je takav jedan već postojao (ili je još uvek „na održanju života“).

Kada mi je kasnije u toku tog dana ovako to nekako ispričao Suncozborac nisam znao da li da se smejem ili da plačem, kao ni da li je ozbiljan ili ne. Ipak, uticao je na moje emocije i nekako “telepatski“ uticao da se sa svim tim uživim. Prepričana dva sećanja prilično odstupe od originalnog toka misli ali suštinski je tu sve. Ovako ili onako bio je u pravu. On nije pričao zato što tako misli nego je pričao zato što su neke stvari baš takve.

Izostavio je surovost koju rađa siromaštvo, koja jeste indukovana odozgo, kao i to da su ljudi takvi kakvi su a od toga gde se nađu proističe i njihovo dobročinstvo ili surovost, no ostalo je da lebdi u vazduhu ta rano hrišćanska naklonost sirotinji mada je tu od samog starta bilo i poreznika, bogatih trgovaca pa sve do Cara, no brojnost i odsustvo alternative je dovelo do globalizacije ove vere.

Kao što je ekumenizam samo eufemizam jer svi globalni (a najveće posebne organizacije to jesu neke manje a neke naravno više) delovi se neće odreći svog širokog prisustva i uticaja.

No on nije pričao ni o Hrišćanstvu ni o Islamu ili bilo kojoj religiji koje su samo dokaz da se čak ni jedna sveta knjiga ne može isto tumačiti u svetu koji je veliki. On je pričao o nečem sasvim drugom.

Kako god, dok je pijuckao svoju duplu tursku kafu, a ja moje malo pivo, nadovezali smo se na parčiće njegovog snoviđenja koje nije bilo razgovor sa suncem već jedan od mnogobrojnih snova pred zoru karakterističnih i za nas ostale.

Ovako svesni i poprilično budni, jer je bilo rano popodne koje je taman prevalilo vreme za popodnevnu dremku kojoj nismo bili skloni osim u specijalnim prilikama, kao što je letnji odmor, ili bezbrižan dan vikenda naročito subota ukoliko se ne bi radila, kada je uobičajeno neradna nedelja stajala kao brana od užurbanog i često bolesnog ponedeljka.

Zaključismo nešto slično ovome što ću sada navesti.

Progresivni porez gde bi pojedincu ostalo tek 13% od zarade koja bi prešla pet do deset minimalnih ili prosečnih zarada (kako gde i kako se već pokaže korisnim) bilo bi dovoljno odgovorno a zadovoljavajuće da nekakav „socijalni“ kapitalizam opstane, pošto je izvesno da ništa bolje neće proći još nekoliko vekova (iako je izmišljeno) ili možda hoće pod naletom nedostatka resursa za održanje takvog iako je izvesnije da će nešto progresivnije obristati „stari dobri“ kapitalizam.

Bolje napraviti podnošljiv koji bi duže potrajao jer svest ljudi nije ni blizu da bi sjajni koncepti koji već postoje bili realni. Ni motivacija ni svest.

No, kako je slično već postojalo u Skandinaviji, makar u „stara dobra“ vremena, nije izgledalo utopijski.

Sasvim dovoljno za kvalitetan život čak i za one malo pohlepnije i željne materijalnih dobara (jer se tako beše govorilo, nije li još uvek to adekvatan izraz). Zaista dovoljno za lekare, advokate pa čak i bankare (računavši svesniji i manje pohlepan, ili samo nedovoljno ostvaren, srednji menadžerski sloj).

I sasvim nedovoljno da bi se kapital kretao (i okretao, makar se i pokretačima pre ili kasnije od toga zavrtelo u glavi).

Kao u gansterskim filmovima, Mr. 13% bi bio koncept za tako nešto. Prisvajaš maksimum 13% vrednosti kompanije, ostvaruješ maksimalnu proviziju od 13% na čist profit i slično. Prošireno bi značilo da imate (kao Veliki, naduvani, i ničim zasluženi osim čvrstom rukom i bolešću za moći, menadžer) primanja maksimalno tolika da vaš sledeći (ili prosečan) podčinjeni ima bar (tih) 13% od vas. U mnogim japanskim kompanijama nije daleko od toga, ali i tamo ima raznih, a niko nije ni posumnjao da se tamo odvija bilo šta slično socijalističkom poretku.

Koliko god mu neke ideje delovale utopijske, kada se setim celog razgovora, ne mogu a da ne priznam da je za neke stvari bio u pravu u roku koji se merio jedva jednom decenijom a ne vekom kako sam ja tvrdio. Sama kriza ekonomije (pre svega finansija) je bio dobar pogodak mada se tako nešto moralo očekivati makar u drugoj ili trećoj deceniji trećeg milenijuma, ipak njegovo “doći će brzo” bilo je tačno, mnogo brže nego što je bilo ko od nas “normalnijih” smatrao, ako je uopšte. Oni “najnormalniji” (a zapravo najnenormalniji) su totalno negirali tako nešto. Ispalo je “šanse za to su 1 prema milion ali evo dešava se”.

Više od toga on bejaše u pravu, a ja u krivu, da velike kompanije ne mogu biti dovoljno odgovorne prema Gei, drugarici Sunca i drugom entitetu koga je jako osećao. I ne samo prema Gei nego i široj društvenoj zajednici, prema ljudima pre svega (što naravno uključuje i svoje zaposlene, akcionare i druge koji od njenog profita žive). Posle kataklizme u Meksičkom Zalivu i nuklearne krize u Japanu te nedovoljne spremnosti za takve vanredne situacije, pokazalo se da i pored deklarativnih navoda kompanije zaista nemaju prave resurse (i verovatno volju i želju – iskrenu) da spreče dejstvo svojih aktivnosti makar inicijacija bila od strane prirodnih uzroka.

I uvek se razveselim i sa setom setim njegovog “pregovaranja” oko svoje plate. “Lako je tebi kada si zanatlija, najbolji …”, na šta bi on da veština caruje a um, knjige valja.

- Dobri gospodine (ili je rekao gazda), pare nisu problem, zadovoljan sam sa malo, a opet nemate vi para da me platite dovoljno!

Iskusni “predator” poznat kao surov i nezgodan a povrh svega kao čovek koji je pare voleo više od života, nije krio iznenađenje ali je prevladala znatiželja – šta stoji iza ovakve priče. Iako je pokušavao da glumi ravnoduđnost upitao je gotovo uzrujano – u čemu je stvar? Ili je samo rekao: nastavi? Ali je celim bićem i intonacijom tom jednom reči već pitao i o čemu se radi.

- Preko jedne prosečne plate ja dajem 10% u dobrotvorne svrhe, preko dve 50%, preko tri 90%.

- I koliko si dobio?

- Četvorostruku!

- Zaista? - teško ćeš me u tako nešto ubediti.

- Dobro, bio je i jedan uslov.

- Koji?

- Da ono što ide u dobrotvorne svrhe bude pola od mene a pola od njega!

Pričao je razdragano kao neko dete.

- Znaš šta je najbolje u celoj priči? – ovo je pitao kao da će sada otkriti tajnu univerzuma i kao da nisam već naslućivao o čemu se radi.

- Nisam bio spreman da radim za menje od dvostruke a on nije bio spreman da me plati više od trostruke a izašlo je baš na polovini dve krajnjosti.

Kao i uvek, kao i uvek, stari moj vuče. I kao retko kad ali kako bi trebalo preostalo je i više od one “trećine” harača za sirotinju. Harača u trećini koji je nekada od nje uziman.

Nikada neću znati a on je u to bio ubeđen, da li je imao pomoć svoja dva saveznika ili je to samo umislio. Skup srećnih okolnosti ili samo koincidencija. Sreća pod uticajem volje ili slučaj.

Kako god tako moćni saveznici su mogli da pomognu samo oko sitnih stvari u životu.

Sasvim sigurno vam neće pomoći da postanete predsednik (političar), bogat (milioner, milijarder), kralj, car ili bog. Za to se možete snaći i sami.

10, 13 ili 20% od neprirodno velike zarade. Društveno odgovorno? Ne samo to!

Koncept je jedini normalan i uskladiv sa poretkom stvari. Ovako ili onako pre ili kasnije.

Nedovoljno za harmoniju (sa prirodom uopšte, kosmosom) više nego dovoljno za egocentričnost i svu nesavršenost ljudi. Nedovoljno za pohlepu ali više nego dovoljno za motivaciju, makar u najtrivijalnijem obliku – u novcu.

Da li je Vreme dvodimenzionalno? Is the Time Two-Dimensional?

Ovo zaista nije samo formalno pitanje i zanimljivost nego predstavlja jedno od važnijih pitanja uopšte.

Filozofski se odavno o ovome razmišljalo i postoje čak i koncepti multidimenzionalnog vremena od kojih je najpoznatiji trodimenzionalni. Koliko je to bitno teško je reći jer se ceo koncept ne može dokazati. Kako god, da bi se udaljili od maštanja moramo pozvati i u pomoć nauku. No o tome malo kasnije. Iako dvodimenzionalnost vremena teško da ima uticaj u običnom svetu prosto je neodoljivo da se prenebegne fizika i prirodni zakoni te da se o tome (slično "nedokazivoj" teoriji "beskonačne regresije") gleda uprošćeno i fiktivno.

Uostalom sve što je zamislivo i lako prihvatljivo mora i da je stvarno. Za razliku od prostorne dimenzije “br. 7” ili “br. 9” i koje su verovatno (sigurno po teoriji struna) utkane u naš svet (kosmos) mi eventualno možemo da zamislimo ili više da shvatimo tek četvrtu. Onako kako je Ajnštajn (pa mora da je i on za nešto u pravu) opisivao a to da je gravitacija neka vrsta te četvrte dimenzije, zakrivljeni prostor. Šta više tu dimenziju onda i svakodnevno OSEĆAMO te je to verovatno tako. Verovatno jer je to zapravo samo tumačenje osećaja te ranije nazvana sila pretvorena u iskrivljenje prostora što se najbolje uklapa u matematičko viđenje stvari.

Slično tome pa čak i lakše (jače) može se zamisliti druga dimenzija vremena. Već za treću treba malo apstrakcije. Uostalom i svrha toga nije nešto izvesna (mada se može ispostaviti i da je tako), izgleda izveštačeno i postavlja i neka druga pitanja.

Višedimenziono vreme postavlja naravno pitanje važenja entropije onog “aspolutnog zla” koje bi da pobedimo ali nam za sada ne ide. Entropija se za sada pokazuje ispravnom čak i za takve fenomene kakva je crna rupa ali bi već sa tamnom materijom konačno mogla da bude ne samo pobeđena nego i nepotrebna i potpuno nepostojeća. Naravno sa druge strane tamna energija bi mogla da bude i nekakva superentropija ili eksponencijalna takva, no kako za sada blagog pojma o oba nemamo a ni kako ih detektovati bolje je to ostaviti za kasnije kada bar budemo imali trag o tome a ne samo nejasnu, iako izmerenu, predstavu o tome da postoje i da su zapravo ogroman deo postojećeg (našeg) univerzuma.

No vratimo se vremenu koje je i u prvim godinama teorije struna ostalo jednodimenzionalno iako je to ne samo otežavajuća matematička postavka nego je i u tim silnim (nezamislivim) dimenzijama i nelogično.

Kako god nekoliko fizičara zastupa tezu o dvodimenzionalnosti vremena te ostaje da vidimo hoće li se to tako i pokazati (matematički) i dokazati (eksperimentalno).

Nemam nikakvih sumnji da bi fizika zaista mogla da bude konačni sudija, mada je činjenica da kao kruta nauka, gde postoje teorije, teoreme, pretpostavke i slično, sve manje može da se nosi sa novim saznanjima i izmerenim veličinama.

Njihov izgovor da mogu sami sebe opovrgnuti sve manje je relevantan. Jednostavno struktura kosmosa je ne samo složena nego i delom (velom) nedokučiva i neizmerljiva.

Logično je pomisliti da matematika ne može baš sve da opiše i predvidi jer je ograničenija od univerzuma (a naročito superuniverzuma koji ima “beskonačno” ili možda baš tačno 100 hiljada miliona, 10¹⁰, univerzuma od kojih je samo jedan od njih ovaj naš).

Osim toga ponovljivost eksperimenta, izmerena vrednost, teorija … postaje nešto što nije u skladu sa stanjem stvari. Iako se i matematika i fizika mogu menjati prema novim saznanjima ne mogu se iz korena promeniti. To su jednostavno sistemi razmišljanja i pogleda na svet koje je čovek postavio i prilagodio sebi a stvarnost uopšte ne mora biti takva. Ostaje da se delom veruje a delom oseća i prihvati neobjašljivo, nedokazano i nedetektovano kao takvo uz naravno pokušaj da se sve to posmatra i iz drugog ugla.

Ironično izgleda da fizika možda nekad i reši klasične probleme parafizike jer je iste postavio čovek ali da prava parafizika nastaje od trenutka kada smo, kako to kaže Lajl Votson (inače biolog), fizikom XX veka, otškrinuli ulaz u pećinu, slično kao pre milion godina kada smo kao vrsta postali svesni sebe i koristili prva oruđa i pamet za opstanak te počeli sa prenosom znanja na sledeće generacije.

No ostavimo fiziku fizičarima, bar na trenutak J

Vreme, čak i ono jednodimenzionalno, omogućava da se u istom prostoru nalazi (beskonačno) mnogo stvari ili bića (ako uopšte ima razlike) na istom mestu.

Razmotrimo banalan i lako shvatljiv primer. Stanica metroa ili samo železnička stanica. Ljudi dolaze i odlaze. Gospodin X sedi na klupi u 10.35 dok na istom mestu boravi g-đa Y u 10.38 i naravno nisu jedno u drugom ili jedno drugom u krilu iako je to isti prostor (zanemarimo da je to u odnosu na sunce prostor pomeren za nekih 5000km (i kusur) jer je zemlja toliko prešla oko njega za onih tričavih tri minuta).

Sasvim logično i u saglasju sa normalnim razumom, fiziku i koncept vreme-prostor da ne pominjemo. Ta četvrta koordinata određuje tačan položaj svakog predmeta i svakog od nas.

No zašto ne bi bilo moguće da u 10.35 na istom mestu na stanici metroa budu i (pominjani) g. X i g. Z te g-đa T? U drugoj vremenskoj dimenziji, naravno!

Ako je ona oficijalna u skraćenom obliku 10.35 prvog juna 2011. po uobičajenom (hrišćanskom) kalendaru, to može biti istih 10.35 01-06-2011 samo “translatorno” pomereno pa kako god to obeležavali.

U svakom trenutku moguće je znači da se na istom mestu nalazi više stvari i bića.

Ne tako neprihvatljivo.

Ovo za nauku (fiziku) otvara “pandorinu kutiju” niza paradoksa koji iz toga proističu kao što je povratak u prošlost i slično (“ubistvo dede”, uvek sam se pitao mora li nešto tako brutalno da spreči vaše rođenje, ali to je najpopularnija verzija paradoksa). Doduše zapravo paradoksi ovog tipa ovim nestaju a pandorina kutija postaje dodatno matematičko komplikovanje u “makro” svetu mada će na nivou elementarnih čestica i strukture ona zaprvo biti prostija.

Dakle neki događaj iz prošlosti pa i (brutalno) ubistvo sopstvenog dede da bi se sprečilo sopstveno rođenje odjedaput bivaju sasvim logični jer otvaraju put beskonačnim mogućnostima “paralelnih” događaja. U nekima postojite u nekima ne (ako ste dovoljno glupi da ubijete sopstvenog dedu ili babu), u nekima ste bili zli u nekima dobri (ako opet vrativši se kroz vreme niste, ubistvom predaka, postali zli), u nekim luzer u nekim uspešni, u nekim srećni u nekima nesrećni, negde bolesni a negde zdravi, negde ste živeli samo 30 u nekima 50 a u nekim “isečcima” dvodimenzionog vremena i svih 90.

Ovo može delovati uznemirujuće, izazovno, provokativno ali pre svega utešno. Utešno za sve one moralne osobe koje takve u životu nisu ispale ili one koji su prerano izgubili svoje najmilije.

Ionako je izvesno da sve što nije moguće mora biti moguće.

Tačno ili ne ovo zaista može biti “zrno utehe” ili “more nade”. Kako god više od bilo kog religijskog sistema ili (još uvek) zvanične nauke.

Priroda je najveće čudo. Nije na nama da je dokučimo, pokorimo (kakve li gluposti), eksploatišemo ili objasnimo, na nama je da je delom razumemo a pre svega PRIHVATIMO. Prihvatimo onakvu kakva je, jer će takva biti sa nama ili bez nas. Na nama je izbor.

Dvodimenzionalnost ne znači (direktno) kršenje entropije ili TOKA VREMENA. Ono i dalje može teći u istom pravcu, samo u više “alternativnih stvarnosti”. Isto tako jednodimenzionalno vreme ne znači automatski i determinisanost događaja mada to i implicira.

Strašna implikacija jednodimenzionalnosti vremena je da sve što se desilo je i moralo da se desi. Iako nije baš jedna tačka pa izbori imaju neki uticaj ipak senka determinisanosti lebdi nad ovakvim (jadnim) nam vremenom.

Jedno od tri čuvena pitanja metafizike – da li je sloboda duha neograničena (ili postoji li), odgovor je jednostavan: za jednodimenzionalno vreme, nikada nećemo znati; duh je apsolutno slobodan tek u dvodimenzionalnom vremenu. Da ga nema trebalo bi ga izmisliti.

Da li je vreme dvodimenzionalno?

Možda? Verovatno. DA!

Klanica, ironija i večno pitanje

I dok se grupica na čelu sa carom Galerijem sprema na novi ratni pohod mi ćemo se malko distancirati od njih uz prethodnu konstataciju da je to zanimljivo ali krizno vreme u mnogo čemu bilo slično sa današnjim (na prelazu dva milenijuma). Opšta finansijska kriza uzrokovana istim problemom - pohlepom i nemogućnošću da se sistem uskladi sa resursima.

Preveliko administrijanje koje donekle stabilizuje stvari ali zapravo gura sistem u konačan kolaps.

Preveliko bavljenje samim sobom (državnim stvarima, ljudima radi ljudi i ostalim sebičnim i sa prirodom nevezanim stvarima), ta izolacija, dobrovoljno izgnanstvo iz sredine (kosmosa), ni tada a ni sada nije i neće dobrog doneti. Osim jednog ...

Kako sistem pada, pa prelazi u slobodan pad (i mahanje krilima da se isti ubrza, kao u crtanim filmovima) novi sistem vrednosti se izdiže. Kao što Dioklecijan nije uspeo velikim progonom hrišćana da uzdrma rastuću religiju i sistem vrednostil, to je još manje uspelo njegovom nasledniku Galeriju sa svojim progonom istih. Na kraju je kapitulirao i uradio jedino moguće - edikt o trpeljivosti sa hriščanima. Sekta, kuga Rima, i kako ih sve nisu nazvali (i palikućama) postaju polako zvanična, državna stvar. Naravno preko "krvavog" i vlast bolesno željnog (bolesnije od ostalih takođe teških bolesnika) Konstantina, kasnije amnestiranog i proglašenog velikim.

Istorija očigledno slabo utiče na aktuelne režime kojima je jedino bitno da preguraju svoj i eventualno ponove mandatčić od nekoliko obrtaja oko sunca.

A ni budućnost ih ne dotiče jer su SLEPI, ne vide je. Kako nekome ko ne vidi opisati nešto što neumitno dolazi i kao metlom čisti mrtvo tkivo.

Nije problem što su slepi već što su MRTVI, živi mrtvaci.

Ironija je u tome da živi mrtvaci vladaju nad živim koji će tek biti ili možda i neće ...

Mora (samo) da se umre, znao je da kaže jedan moj prijatelj (i nažalost preminuo).

Ne bih se zapravo kladio! Zavisi i kako se gleda na stvari. Biološki život je determinisan i ima svoj vek. Nemoguće je drugačije. No za svog veka čovek može da vegitira, da bude živ, mrtav ili da egzistira na raznim nivoima.

No drugo je zanimljivije: IRONIJA.

Život je često ironičan.

Upinjanje za zdravim životom i dugim vekom pa sve to uvijeno u oblandu da se i jedno i drugo ostvaruje novcem vrlo često prelazi u sarkastičnu pozornicu apsurda.

Sa vama je sve O.K. (manje-više, možda malo samo imate problem u glavi). Radite kancelarijski sedeći posao. Dobro zarađujete. Napredujete u karijeri. Starite. Osećate probleme vezane sa tim.

Zarađujete još više, počinjete da se bavite sportom, posećujete (uglavnom privatne) lekare, redovno kontrolišete svoje zdravlje. Držite dijete jer vam se metabolizam usporava i veći deo dana ste fizički neaktivni.

Uviđate li potpuni besmisao?

Ne.

Ne vredi. Usađeni (stečeni) pojmovi i sistemi vašeg dobrovoljnog porobljavanja su učinili svoje.

Ni ne uviđate da nešto nije u redu sa svetom u kome živite. Veštački je.

Kao plastična biljka u hodniku zgrade gde bi prava uvenula odavno. Održava se, skuplja prašinu i ničemu ne služi.

No pre teže i tužnije strane našeg bivstvovanja evo i jednog vedrog momenta.

Došlo je vreme da i sam odgovaram na pitanja. I sinak me pita - ko je najjači čovek ikada?

On već tipuje na Herkula, ali konkurencija je i od strane Ahila i još par Baja (a možda bi i Pipi mogli da uvrstimo, mada je samo devojčica, i nacrtana). Razmišljam, pa razmišljam ... ko bi mogao, i bio je, jači od Herkula. Kako i on sam dodaje i Odiseja u konkurenciju (pa nije baš on bio toliko jak, mada je razapeo onaj luk, tupavo iskazujem nepoverenje da je pravi kandidat a dete me usmerava na pravi put - on je bio pametan!). Pa da, bio je pametan i jači od svih Ahajaca. Nekako je on osvojio Troju. Nije loše.

Učvršćuje me u razmišljanju u dobrom pravcu (već sam prebirao po nekim naučnicima i drugim pametnim ljudima koji su verovatno jači od grdosije pune mišića, kao Arhimed koji bi polugom podigao svet baš kao što je Herkul isti držao neko vreme menjajući Atlasa).

Šta ni Ajant, Ahil, Odisej i Herkul ne bi mogli čak ni zajedno?

Odgovor sam izvire: Gandi je verovatno bio najjači čovek na svetu do sada. Pobedivši desetine hiljada vojnika, možda i svih milion do zuba naoružanih Engleza i plaćenika.

Koji bi to čovek još mogao? Nijedan.

- Pokaži mi, pokaži mi tog Gandija, koji je pobedio milion ljudi!

- Ovaj suvonjavi? Kako je ovaj kostur pobedio milion ljudi, pa i ja bih ga izbio!

- Nije snaga u topuzu već u glavi. Čovek je zaista pobedio milion naoružanih vojnika.

Onda mu objasnih (uprošćeno) kako je on poveo naraod za sobom (kao Mojsije? Da baš kao Mojsije ... A da li je i on razdvojio more? - Nije ali je još veće čudo napravio. Malo je stradalo i vojske koja mu je bila na tragu i naroda a pobedio ih je). Zapanjenost i bljesak u dečijem oku potvrdilo mi je da sam u pravu. Čudo u vremenu kada je to po svim zakonima i situaciji bilo nemoguće ili možda baš zato jedino moguće.

Primetili ste da je 4. april i 6. april preskočen iako su već spominjani. Nije bitno baš na neki dan ukazivati na neku tematiku. Može biti povod ali ništa ne znači ako ste se nečeg setili tačno na 1978 godina ili neki dan preko. Ionako može biti i Njutnovih 1977 godina i drugačiji broj dana preko.

Kada smo već kod vaskrsenja i događaja oko njega ili vezanih uz njega, pomenuo bih samo kao pojam o kome se naravno treba više reći Vaskrsenje Lazarovo.

Čudo koje je prethodilo još većem ili je veće jer se radilo samo o čoveku.

Oživeti mrtve - dostojno boga, premalo za čoveka.

Čovek živi koliko živi, umre. Oživeti ... nije važno ... živeti 100, 120 godina ... nije važno ... i jedno i drugo je zapravo kazna. Pustiti duh da oživi širom planete je blagoslov.

I suština hrišćanstva koje samo što nije pobedilo veliki Rim, kao što Gandi pobedi carstvo u kome sunce ne zalazi ... Dva čoveka, jedan bog. Oba ubijena.

Vaskrsenje je zaista samo do boga i bogo-čoveka, te ovo nije poređenje ova dva nego samo pojavnih oblika suštinske moći koja nije moć sebe radi već izranja iz pravih vrednosti. Od boga ili čoveka svejedno. I oba bez krvi i bez klanice na kojoj su izrasle civilizacije i carstva.

KLANICA

Kako najlakše i u jednoj reči opisati planetu zemlju? Plava planeta, Plavo-zelena? Plava.

Nije loše, može bolje: Klanica.

Svakodnevno. Klanica u smislu konstantnog i bukvalnog klaničenja ali i drugih obika kasapljenja.

Šta je odlika homo sapiensa? Da voli da kolje. Kolje životinje, kolje druge ljude, ako već ne kolje da ne prlja ruke, mada se krvave lako peru, simbolično pilatovski ili zaista, i to običnom, najobičnijom vodom. Sa odeće morate da upotrebite malo enzima, novog super praška, izbeljivača, zaslađivača, kako god ali sa ruku dovoljna je voda.

Klanica je u svakojakom smislu. Ljudi umiru. Nemaju vodu, nemaju hranu, nemaju lekove, imaju hranu imaju je previše, imaju lekove pogrešne, puše, piju alkohol, neko na svemu zarađuje. Ironično, što je bolji više njih strada, dajte nam nesposobne, pa evo vam ih. Pa ovo nije mnogo bolje, zašto sposobni nisu na pravim mestima, zato što ne pristaju na klanicu.

Ništa - nastavljamo. Do daljnjeg smo klanica. Do zadnjeg zlatnika, zadnje kapi krvi ili znoja, do zadnjeg bezvrednog papira na kome stoji nekakav broj koji označava nepostojeću vrednost nepostojeće institucije vrednosti.

Staro nikada neće pobediti novo niti će starost pobediti mladost. Neumitna sila koja ceo kosmos tera u jednom pravcu je strpljiva ... čeka ... vremena ima ... ona je sama vreme.

I na mikrokosmosu Geinih parazita osnovni uzrok neravnoteže, veliki knjigovodstveni disbalans, osnovni problem: velikim ljudima treba malo a malim ljudima mnogo.

Treba li duh iz mašine, bog, prirodna kataklizma ili neka druga viša sila da sve urazumi i dovede na svoje mesto? Uglavnom da ali može i drugačije. Svešću. Svešću i savešću. Sistematski na klanici, svakodnevno i nemilosrdno. No uzalud. Svaka promena koja narušava ravnotežu budi mehanizme koji sistem vraćaju u nju što više letite sve niže padate.

Ima li spasa? Treba li spasa? Jedno od večnih pitanja.

A ČOVEK OSTATI

Ovo poglavlje će se pojaviti nešto kasnije ali će biti pod ovim nazivom. Tekst je praktično gotov ali kako je pisan u dugom vremenskom intervalu (nekoliko nedelja) zahteva malo dorade.

Kako se kaže u samom poglavlju - nije lako bog postati ali je još teže (pri tom) čovek ostati!

I zaista to je pošlo za rukom tek nekolicini ljudi u istoriji sveta, nekolicini od stotinak milijardi ljudi koji su bitisali na ovome svetu.

Veća moć (uticaj), veća odgovornost. Na žalost lakše je sticati moć, novac, slavu i uticaj. Postajati sve više bog je postajati sve više čovek, ko to ne isprati ostaće samo neuspešni pokušaj i par rečenica u udžbeniku istorije.

Koga vlast, novac i moć izmene, nije jak karakter i nije veliki čovek. Ko zbog takvih trivijalnosti razmišlja drugačije, jednostavno i nije za to. Pogled na svet je jedan, da li danas bili tek prosečnog standarda a sutra bogati, da li bili običan stanovnik ili sutra na vlasti. Čovek ili ima ili nema izgrađen pogled na svet (bar do svoje tridesete) ili nema. Naravno da sve što mu se u životu desi taj pogled čini potpunijim i dubljim no položaj u društvu, socijalni status, to zaista nema veze sa životom (i pogledom na njega). Izgovori da se radi posao su jadni i bedni, patetični.

Ne morate voleti ljude (to je zaista teško) ali ako ne prihvatite prostu činjenicu da vam obrazovanje, položaj, posao, moć, sposobnost (posovna ili politička), drskost i ambicija, "krvav rad" ili bilo šta drugo ne daje za pravo da drugima činite zlo i da imate prihode 10x veće nego što je neki prosek, ništa niste o životu saznali, skončaćete jadno jer ste proživeli lutkarsku predstavu i utkali svoj jadni (i jedini) život u održanje neodrživog, bolesno bogatih sa jedne i miliona gladnih sa druge strane. Zaista je to teška duševna bolest, mirno gledati i smatrati to normalnim.

Na ovome je pao Rim, na ovome će pasti bilo koja civilizacija. Neizbežno je.

U svakom od nas je utkan ceo kosmos, od početka do kraja. Svi smo mi deca zvezda.

Zaustaviti vreme, zaustaviti promene, vladati svetom, smatrati da ste bolji i vredniji od drugih.

Kakvi bolesni koncepti.

Nijedna ideologija, sistem ili koncept, nijedna nauka ili filosofija nisu sposobni ni da detaljno objasne a kamoli zaustave ili se makar suprostave, onome što čini samo vreme i samu materiju.

Ma koliko moćna mašta i stvaralačke mogućnosti čoveka bile one su ograničene. Do skora smo smatrali da sve počiva na nepreciznim merenjima delića celine iz zabiti (zapravo posečne tačke) kosmosa. I tek odskora smo shvatili koliko je to promašeno. Sve što smo ikada znali je specijalan slučaj i induktivno zaključivanje na osnovu njega. Tipično sebično, tipično antropocentrično.

Ne mora se stići ni do "malih zelenih", antropocentričnom gledanju na svet je nedavno zadat smrtni udarac, kao kolac u srce vampira. Od sad pa na dalje je očigledno da gledanje na svet u kome je čovek (pojedinac ili vrsta svejedno, samo što je prvo bolesnije) centar bilo čega nije samo pogrešno, to je na žalost vrlo bolesno i beskorisno. Još koliko će trebati da se prihvati nešto tako očigledno? Na žalost još mnogo. Uvek je lakše biti kukavica, to je zapravo jedna od odlika vrste primata, bežati od opasnosti čak i kad je ona samo zamišljena.

Dakle, tekstovi će ići dalje a u neizvesnoj budućnosti (očekivano brzoj) će se pojaviti poglavlje koje zaokružuje celinu iz davne prošlosti i otključava sadašnjost i budućnost koja neumitno tutnji.