петак, 15. септембар 2017.

Kraj sveta? (The end of the world?); Da, naravno! Yes, of course!

  Baš se vraćah iz sitne nabavke* zaokupljen nekim svakodnevnim brigama i razmišljanima** kad me, kao mačem, preseče zvonak glas jednog prijatelja,
* (znate one koje dokusuravaju vaš kućni budžet u tranzicionim društvima, od par evra za koje ništa niste kupili, ali svaki dan curi …)
**“koje ništa ne koštaju (ne mogu se naplatiti) kako bi to pokojna nana volela da kaže

- Kuda tako brzo?
- Izvini, nisam te ... vas, ni primetio – rekoh, tek da nešto kažem dok se ne priberem i prepoznam bar neke od ljudi iz grupe.
- Pa da, nije ti stalo do tvog starog društva – nastavi on,
- Nauka, nauka ... , da bar 'leba od toga ima, jer ima? 
- Ma kakvi, nemoj da mi staješ na muku, jadna moja nauka i ja sa njom. – tu stadoh, da ne počnem monolog.
Da sam mator za to i da nisam ni u pravo vreme ni na pravom mestu („pingvih u Sahari“) za to nije trebala velika škola ni pamet. Zna to i društvo ispred prodavnice („pivski krug“). Ne likuju zbog toga (možda u sebi nalaze utehu što nisu dalje stigli, ni ja nisam, pa mu dođe da sam džabe škole završavao, opet sam ja došao njima a ne oni meni; naravno, tu ostaje jedino medicina gde bi oni došli meni, pa u selu se ne može postati prorok, ali VRAČ itekako, pa ostaje samo da se izabere glavni vrač u svom plemenu ili pomoćnik vrača kod „indijanskog kralja“).
- Ajd' jedno (pivo, naravno) sa nama (ajd' ajd', nemo' si takav).
- Pa ... ha ... hmmm ... nisam baš planirao (ma nek' ide život), ajde! – prihvatih ne baš rado.
Da je bilo vreme za pivo, bilo je. Sunce još uvek jako, ispred prodavnice 'lad od drveta, kasno popodne ... preko 30 u hladu, a pivo hladno („k'o zmijče“) svo „oznojeno“. 
- Ova tura na moj račun  - rekoh, sve računajući koliko će me ovo doći (biće bar dve, tako to ide) i da li će me jedna crvena (1000 rsd, cca. 8 €) spasiti, ili ću, kao po ko zna koji put, ispasti stipsa (naučnička).
- Tako se valja – rekoše njih nekoliko (skoro pa) u glas.
U (mikro)sekundi u ruke mi stiže „zidarac“ ne tako hladan kao što mi je izgledao, ali taman da se ne obrukam (kao svileni učenjak, koji podgreva pivo u mikrotalasnoj ako nema bar 10 cel.). Potegoh par gutjlalja u nizu, uh – baš mi prijaše.
- E pa, naučnik, ima da daš bar još jednu (turu).
- Da, da ... (samo što neću), ima li poseban razlog za to?
- Ha, pa ti i ne znaš zašto (a uvek, inače, pitaš i na muku nam staješ) danas (eto baš, inače ne bi smo mi, kao što ne bi mačka slaninu; moje nekako i neće, no to mi niko na reč neće poverovati, pa povlačim ovaj argument) ETO (baš) pijemo (inače bi smo kolu).
Već zamišljah kako će mi se mozak zapaliti (slika iz crtaća) kao kod Patrika („Suđer Bob“ da podsetim) kad uzaludno pokušava da reši zašto olovka ne radi (neće sama da piše pismo ili zadatak), jer nikada tako nešto nisam ni pogodio (osim kad je neka važna utakmica, a ja još znam da je bila, eh šta ti je internet i moderna TV, čak i tako nešto možete saznati a da vas ni malo nije briga, 50x ponovljeno, uđe u glavu).
Uzgred (Btw), već se razmišljah da li treba da odem do grada (valjda ne, zašto bi rasitnjavao (trošio) crvenu u lokalnoj prodavnici) i da li će me „veliko“ (pola litre) pivo koštati „kao Sv. Petra kajgana“ (ako me uvate na duvanju, eh da je bar „duvanje“ pa da bude veselo) i već pomalo ogorčen na samog sebe zbog toga što nisam insistirao na malom (ili bezalkoholnom) pivu (makar me narednih 15 minuta pratila „kletva faraona“ (kako sam *ilčkica i da je to za sekaperse (jesam, ajd' priznao sam to još kad sam škole nastavljao, umesto da preduzetnišem).
- Neka tekma? Neko post'o ujka? ... (mahanje glavama, kao Njutnovo klatno) ... Novi izbori?
- E ta ti je dobra! (jedan), Ha-ha-ha (drugi), eh da su (pa da bude zabave i u našem grad(ić)u) (treći), Trt (četvrti), malo morgen (peti) ... e lep ste hor (pomislih).
- Ajde, ajde, umeš ti to bolje, nauka brate!
- Da nisu napravili kola na vodu (ma to je već izmišljeno, al' si neobavešten)? Teslini patenti pa struja besplatna? (ih, za to bi pala gajba, ne preteruj) ... Dobro, dobro, nemam pojma!
Prvi sa osmehom na usnama (i svakako likujući na sve moguće načine koje možete zamisliti ili više od toga) i nabadajući mi na nos:
- I mi tebe da nauci (na)učimo. Eh, šta dočeka Srbijo (državo).
- Eto, uvek je moguće (ne živi se u kampusu, zatvorenom krugu pa da ovakvo čudo bude pravo, ovde je više čudić), svaka čast (ovo uvek mora da se kaže ili ste pukli).
- Ne gledaš TV, to je tvoj problem (što jest' jest', bar ne „ortodoksni“, inače nikako da smanjim onih 2-3 h dnevno, osim kad baš radim do kasno u noć, što izbegavam). – skoro nehajno dodade drugi.
- Uf, baš ću se nauke naučiti sa TV-a (osim specijalizovanih emisija, ali znao sam kao što znam da će sunce sutra (opet) izaći na istoku a zaći na zapadu da nisu tamo ni čuli „najnoviju senzaciju“ kojom pokušavaju da me zadive).
- E baš se varaš, varaš se, itekako (dakako) – nastavi treći.
Gledasmo se nekoliko sekundi, činile su se kao prava (mini) večnost. Oči im sijahu, usne podrhtavaše, osećao se elektricitet u vazduhu (kao što se obično kaže, ja sam samo osećao volj pivčine).
- Dobro, pridobili ste moju pažnju. Šta je to toliko senzacionalno?
- Kraj sveta.
- Kraj sveta. Ozbiljno? (i nije baš neka novost)
- Najozbiljnije.
- Ono, kao Tarabići, Baba Vanga, Nostaradamus? Ili neki od ovih modernih (sa tačnim datumom i opisom razloga)? (samo da nije Nemezis, pomislih).
- Ma, kakvi. Ovo ti je ozbiljna NAUKA.
- Ma nemoj. Gde ste je čuli, da nije na dnevniku?
- Na dnevniku, ali i svim živim (obično nisu „žive“ no ovde je mislio „baš sve“) vestima.
- Pa kako da mi promakne onda? – već se unervozih.
- Svemir će eksplodirati! – trijumfalno reče prvi.
Tu nastade mali muk (nije mala stvar, ode mast u propast). To je rekao tako ubedljivo kao da je zapisano na kamenoj ploči i nešto o čemu rasprave nema.
- Ma da bar hoće, nego sva je prilika da ćemo se smrznuti („kao dupeta“ (bez gaća)).
- Ma jok! Provereno! (100%).
- To je samo teorija, sve kazuje da neće (mada mi se sviđao koncept, svakako manje “lud” od „fazne transformacije“ (mada mi se ovo još više sviđalo, ionako mi je biološki život kao fizičko-hemijska faza materije omiljena teorija; doduše nema baš direktne veze ovdi).
- Nisi informisan, to ti je – već mi je, u horu, natrljavano na nos.
- Ma nemate Vi pojma. Kaže ... ko? Da nije neko (stvarno) važan? Ili novinar ne vidi dalje od svog nosa, kao što obično biva?
- Ne, ovo ti je onaj TIP ... onaj iz NASE – reče prvi češkajući glavu levom a potežući pivo desnom, izgledaše vrlo komplikovano raditi to istovremeneo. Pokušavao je da se seti a sekunde proletaše kao da su dani i godine. – DAVID!
- Dejvid. Dejvid ... Dejvid ko (David Who)?
- Ma onaj iz NASE, sigurno. – kod pivskog društva nema kvantnih fluktuacija, sve je 100% sigurno ili 100% nije, kao binarni kod.
- Da nije David Sp(e)rg(e)l (Dejvid Sprgl, otprilike, kako koji „englezi“ već)?
- E da, taj, da tim nezgodnim (mislim da je baš tako rekao, a ne  z*jeb*nim, kako bih očekivao … da, da … skoro da bih mogao da se zakunem) prezimenom.
- Pa nije ti TAJ iz Nase (NASA-e), druže.
- I da jeste i da nije, taj je „čova“ ... aman, taj ti je (kažu?) onu tamnu materiju (energija je ali bejah zadivljen ovim, da nisam ni ispravljao u tom trenutku) našao. Znaš onu ... onu što ti svemir rasteže.
- Znam, znam – mrmljah sebi u bradu. – E sad sam impresioniran!
- Rekoh ti ja da ćeš biti (nikad to nije rekao, ali ajde) – pobedonosno poentira drug iz detinjstva.
Jest’ “čova”, razbija … uh, naučnik top class, nema šta. Uf! Ma on nikad to ne bi … 
- A jes’ l’ ti siguran u to što pričaš? Nije to njegova teorija i ne voli on to baš … Big Rip i David S. (oooo, ne ide to) … ali tek David S. ("raketni naučnik", TOP 10 najpametnijih ljudi na planeti, dobro 10 ili 100 ili 20, 25, nema veze, tu je negde sigurno; elitni naučnik i pivsko društvo ispred prodavnice na Balkanu, to je još neverovatnije pa eto dešava se ...
- Eh, baš si mi ti neki naučnik – nastavi pobednički – PA, nova MERENJA (naučnik)!!
Pa, da, zato nauku i ne shvataju ozbiljno (čas jedno, čas drugo i to u par godina … nekada su bile (bar) generacije).
- Mož’ biti, ne kažem, no sumnjam. 
- Ma 120% (eh, još da ima alkohol (osim onog softvera za rezanje diskova) te jačine, bilo bi tek onda veselja, od sumporne kiseline od 114% (oleum) još se nismo mnogo ovajdili, ionako je višak na tržištu, pokupismo iz industrije taj smrad (među prvima), ironično jedan od retkih zagađivača koji ima negativno dejstvo “staklene bašte”).
- I znaš šta? – nastavi on (dok slegah ramenima) – kaže da je to STRAŠNA sudbina kosmosa! Gora nego da se smrznemo!
Onda je sledelo jedno ŽIIIVEELIII !! (uz odpijanje frtalja flaše). Šta li je pa tu strašnije od velikog smrzavanja pomislih i nesvesno glasno ponovih. Na to sam “popio” patos, da nemam pojma, čova kaže, straaašnooo … 
- Pa šta još kaže – zaustih ispitivački – kako će to da bude?!
- Rascepiće se! – Ma znam, kako? – Sve će da se razleti, na kraju i sunčev sistem, ljudi, atomi …
- I nećemo imati pojma da se to dešava! (ne, to već nije, to je “fazna transformacija”, to je baš onako, iznenada) – Ma nije – ma jeste – itd.
Razmišljah šta bi više voleo da obitavam (kao nekakav bog) u svetu tame (i crnih rupa) gugl godina, ili da gledam kako se sve razleće sa nekoliko (bar) miliona godina znanja da je to potpuno izvesno … verovatno ovo drugo (bar ne bih umro od dosade).
- Eto, tako ti je to, bar jednu turu zaslužuje, jest’ da ne znaju ni da l’ će, ni (još manje) kad će, ALI na kraju dana (jedna od obaveznih fraza modernih “filozofa”) ništa ti nema smisla, šta god da (u)radiš, sve ti je bezveze, razleteće se jednog dana, ovako ili onako.
- Da, tu si u prvu – rekoh, više da bih pobegao od dalje “diskusije” nego da potvrdim nebulozu 
- Ajd’ živeli (nastavih, pa tako do dna flaše).
- Sila božija - završi moj prijatelj (amin nisam čuo ali se podrazumevalo)
(e da bar, jeste, to je nešto što ni bogovi ni ljudi shvatiti ne mogu (ljudi mogu još izračunati, kao šahovski softver, ne znajući šta to za pravo znači). Sva sreća što ne rekoh (nego samo pomislih) - Jače je to i od bog(ova) i ljudi, jače od bilo čega što čovek može zamisliti, bog je tu nemoćan kao i u onome da nam svima pomogne (mnogo nas je ili samo ne zaslužujemo), nemoćan kao i mi "sitni" njegovi uzroci negovih (svih) briga (sa ostalim će bićima, planetama i zvezdama već lako, neka bude i biće, ali ovi su ljudi prava stoka, ne možeš sa njima tako lako, naviraše mi grešne misli ("bože me prosti")).
Kupih još jednu turu i pobegoh “dok se sve ne razleti” u mom mikrokosmosu, i pobegoh “sa mesta zločina” ne osvrćući se.
Već me je stizala pridika da ne bežim jer IMA VREMENA (samo tričavih par desetina milijardi godina, 22 (i to je znao) kažu, "kao kvaka 22" dodavao je, kao 22 piva u gajbi (od 20 mogućih, pomislih), naravno poreklo tajanstvene 22 milijarde im nije bilo poznato, već su Kinezi to skratili na 15 ili 16; dobro par milijardi gore-dole, šta bi to značilo ("auuu tek je to strašno, pa "imamo" 6 manje, kao da su godine a ne milijarde, pa je vreme da se malo popije dok se još može, sutra možda i ne postoji).
Čim zamanuh za ugao, počeh da trčim koliko me (ostarele i van kondicije) noge nose (pa i ne baš nešto).
Od svih čuda u (ovom našem, jednom tek od mnogih) kosmosu najčudnije mi je bilo da o ovakvim stvarima pričam sa ljudima koji ni Njutnove zakone ne mogu da iskažu a kamoli shvate (i nikad ih nisu znali, što im nije smetalo da uvek veću platu od mene imaju (između ostalog)), dobro nisu baš “crtači slova” (ti su materijalno u “mom selu” još na višem nivou) ali osim “zdrave pameti” (i TV-interneta) nisu sa naukom na TI, ni blizu. David S. može biti ponosan na sebe, čuli su za njega i u “deep in the middle of the nowhere” u zabiti koju ni Habl ne može da vidi (izvan vidljivog svemira), iza onog njegovog tumačenja snimka mikrotalasnog pozadinskog zračenja, tamo gde ni WIMP čestice ne dosežu, iza horizonta događaja … u drugom univerzumu i dalje, mnogo dalje no što će bilo koja nauka ikad zaviriti.
Sledećeg dana jedino nisam mogao da se setim da li sam događaj (od)sanjao ili se zbilja desio … ali nema veze, sve će se razleteti a dotle je (i jedno i drugo) zapisano na “hologramskoj ravni” tamo negde daleko ali dostižnijem nego ova priča i ovo mesto, tamo negde usred ničega. 

четвртак, 11. фебруар 2016.

Bulbulderski potok u Boru (Kučajna potok) I deo


Na 50-tak metara od kuće mojih roditelja protiče potočić kome većina Borana ne zna ime, a prolazi preko njega više stotina njih dnevno, možda i hiljada, jer dva asfaltna puta ga prelaze: onaj glavni kojim se iz pravca Beograda stiže u grad i onaj koji iz naselja "sunce", blok C16, stiže u naselje Bor 2.
Nekada je bio (pravi) potok, stalni, s proleća čak i rečica. Onda su došle devedesete i sa njima periodi kada bi potok presušio, naročito krajem leta u pozni avgust i početak septembra, nekako zajedno sa polaskom đaka u školu. To su prvo bili izuzeci ali tako to počinje, vremenom izuzeci postaju pravilo.
U prvoj deceniji tekućeg nam veka potok je ostao samo suvo koritance a tekuće vode bi bilo samo posle jačih kiša a na pravi potok, koji žubori, ličio je samo po otapanju snegova, kojih je bio sve manje i sve ređe.
Terao je potok najnoviju modu, onu globalnu i više od toga - interplanetarnu. Tako je podsećao na nekadašnje reke koje su se slivale sa planine Trodos u Sredozemno more a od kojih su ostala samo rečna korita, a još više na tekuće mase vode ili ugljen dioksida na planeti Mars i možda ponajviše na nestalne tokove metana na Titanu, Saturnovom mesecu planetarne veličine. I tako u zemlji koja ponajmanje prati trendove globalnih događaja i koja je prespavala krah komunizma, rušenje berlinskog zida, stvaranje šire evropske unije i još koješta, ovaj je potok, i to u provinciji države provincije, pratio ultra modernan pravac nauke i novih otkrića širom kosmosa zatvarajući krug velikog i malog.
Kao što će uskoro biti jasno, ovaj potok je jedna od retkih stvari zbog kojih je bolje živeti u zabiti Istočne Srbije (koju iz milošte zovem Šljivropom) nego u najvećem selu na svetu (pogađate, popularni nam Beograd, nekadašnji Singidunum (tvrđava), poznat i kao Bello Grado, Alba Urbs, Alba Graeca, Griechisch Weissenburg i još nekim imenima sličnog značenja kao i današnje). Malobrojni razlozi za bolji život u bespućima između homoljskih planina, Dunava, Timoka i obronaka Balkana mogli bi se nabrojati na prste (jedne) ruke stolara u penziji. Osim egzotičnih razloga koje čovek ne može očekivati u svom životnom veku pa makar nameračio da živi svih sto ili čak 120 godina, osim ako je toliko ironičan da očekuje dobitak na lutriji na svakom koraku, kao što je veća šanasa za preživljavanje ukoliko Hiper-nova Wolf sprži ozonski omotač ili neki asteroid ili kometa prečnika od današnje generalne direkcije pa do "sedmog kilometra" (gde je i simbolično gradsko groblje, koje će se, kad već nije grad sa Zaječarom, u skoroj budućnosti spojiti sa onim brestovačkim, seoskim grobljem) udare nam u voljenu nam planetu Geu, a sve zahvaljujući postojećem podzemnom rudniku, jednim od najkomfornijih ali i najdubljih u ovom delu Evrope. Naravno, ovo se ne može uzeti kao ozbiljan razlog za "bolji život" ali ima i par praktičnih od kojih je najočigledniji taj da su nekretnine 5 do 10 puta jeftinije (iako je iznamljivanje stana tek 2 do 3 puta) nego u Novom Sadu ili (naročito) prestonici.
O stanovanju i stanovima se mora reći poneka reč jer to itekako ima veze sa glavnim junakom ove priče, potoku slavuja. Ima, utoliko što ih je sve više praznih, neki stalno a neki (kao i potok) uglavnom prazni ali povremeno popunjeni, uglavnom manji deo godine, gde ljudi obično prezimljavaju a leti su ili na (borskom) jezeru, negde na selu ili na obali Dunava. Ima tu i starijih ljudi koji žive uglavnom u Beogradu, Novom Sadu ili Nišu (obično u malim stanovima, jednosobnim ili garsonjerama) gde čuvaju decu svojoj deci a tek se povremeno pojave u Boru gde još uvek imaju stan, više zbog toga što ga nisu uspeli prodati nego što im je posebno stalo da se vide sa starim komšilukom ili prijateljima kojih je sve menje jer su se preselili, što na selo, što kao i oni u neki veći grad a mnogi i u grad iz koga su pre pola veka došli privučeni velikim platama i standardom koji je omogućavala tadađnja ruda sa preko (jednog) procenta bakra i više od milionitog dela zlata u sebi, a sve više ih je (naravno) bivalo preseljeno na 7. kilometar.
Osim polu-praznih zgrada na kojima često vikendom nema više od par upaljenih sijalica iako bi u tridesetak stanova trebalo da ih bude stotinak direktnija veza potoka i grada je u tome da je neko tu nekog pratio, da li potok grad ili je grad pratio potok, teško je reći, zavisi šta Vama više liči na živo biće, meni je to pre potok nego grad ali može biti i obratno jer su većini bliskiji društveni odnosi nego prirodne pojave (što bi cinici rekli - zato smo do ovde i dogurali) pa se može reći i obratno. Kako je grad raseljivan (najviše odlaskom mladih) tako je i "Slavujev potok" (navodnici su jer ga, verovatno, samo ja tako zovem) opadao, bivao sve manji dok nije i presušio, i to veći deo godine, simbolišući i sudbinu grada, gde doduše još uvek ima "33333" stanovnika ali ih je nekada bilo "44444" (obe cifre su zaokružene a deli ih 20 godina od popisa 2011 do popisa 1991). To što presuši to potok prikazuje budućnost, a to što još uvek pomalo i ponekad i poteče samo pustu nadu da sve još nije gotovo.
O potoku bi se moglo pričati naširoko i nadugačko ali bilo bi - ni kraćeg potoka ni duže priče.
Zato samo treba naglasiti da je na svojih par km dužine dobio most kojim se iz pravca prestonice stiže u pasivne krajeve, most na 50-tak metara iznad toka ovog potoka, kao da se radi o nekoj velikoj reci a ne potoku (dužina je takođe impozantna i premašuje širinu potoka stotinak puta). Sličan most je i na Brestovačkoj reci u koju se Kučajnski potok uliva ali ona je (ipak) rečica a ne potok, sa protokom od kubika u sekundi i više, osim letnjih meseci kada padne na burence protoka u sekundi. Doduše, taj je most, na Brestovačkoj reci, napravljen ukrivo, kao velika krivina a ovaj kučajnski je prav ko strela i može se njime voziti i (nedozvoljnih) 100 na sat, ili bar duplo više od mosta u obliku slova C.
Kao i Borska reka (potok), i ovaj jaruža i pravi velike vododerine do nivoa da se mogu nazvati i klisurama, iako je Borski tu upečatljiviji a kanjon Lazareve reke na desetak km vazduhom pravi biser pa bi jaruge i vododerine potočije naspram toga bilo pretenciozno nazivati klisurom.
Izvor je tek stotinak metara naviše prema strelištu, i pre tridesetak godina je kaptiran. Praktično skuplja vodu sa planine Kučajna (istoimeno naselje je sa druge strane prema centru grada, bolje rečeno topionici), koja se lokalno doživljava kao brdo ali je planina makar koliko i Avala jer su slične visine. Definicija planine strogo po visini je prava birokratska ubi-mozgovača, jer niti je Avala neka planina a još manje je to Kučajna, koja je pravi arhetip idealnog (i velikog) brda.
Zanimljivo je da potok čak ima i (makar) jednu pritoku, par stotina metara nizvodno od izvora. Tu se nalazi česma čije su vode bile pitke, makar pre par desetina godina (jedna od "hajdučkih") dok se na iznad nje (na sličnih par stotina metara) nisu doselili ljudi, i "divlji (ljudi) proterali pitome (divlje životinje)". Česma, izvor, i dalje postoji, voda jeste pitka ali je verovatno tek povremeno dobra za piće jer je blizina naselja verovatno učinila svoje, iako je sad deo izvorskog rezervoara curenje vodovodske vode iz starih betonskih i čeličnih cevi u samom naselju.
Potok ima protok ... od par litara (flaša), do par buradi u sekundi (samo kada se otopi velika količina snega u kratkom vremenskom periodu, naročito ako je praćeno kišom, ili pri sve ređim jakim a dugotrajnim pljuskovima), a najčešće par desetina litara (nekoliko kofa) svake sekunde. Te me kofe podsete na noštenje vode, obično po dve kofe u selu, kada vodovoda nije bilo, a nije ga bilo veći deo života mojih milih kojih više nema. Ta mala količina ipak je dovoljna da se sa velike daljine, noću i više stotina metara, čuje žuborenje potoka. Za to je zaslužan veliki pad, gotovo dve stotine metara na par kilometara koliko njegov tok ukupno ima. Veći deo toka su brzaci, ponekad i mali slapovi, mikro verzija nekih velikih i moćnih reka u nekoj dalekoj divljini, o kojima su snimani filmovi, dokumentarni ili igrani, svejedno.
Ulivši se u Borsku reku, bistra mu se voda muti, voda teče beskrajnom jalovinom ("pirit" tako su ga zvali seljaci čije su njive i bašte ostale puste, nekada iz te vode navodnjavanje, nekada pune riba i čak rakova a sada smrtno sterilne), predelom kao sa marsa, osim što je boja žuta a ne crvena, zemlja iz jalovišta napijena ksantatima i ostacima cijanizacije koju sad prekriva jezerce iz koga kao u apokaliptičnim prizorima viri metalni stub, zaboravljen od svih iako stotine ljudi dnevno prolazi na desetak metara pored. "Teška voda", "mrtva voda", koja je ubila Timok od ušća Borske, ubila, sve do ušća u Dunav koji svojim stotinama cisterni u treptaju oka razblažuje otrov, razblažuje smrt. Smrt prema kojoj je ostala apsolutna ravnodušnost i apatija, kao da će sama od sebe proći, kao da nikada nije ni bilo drugačije, kao vremeplov koji pokazuje kako će se sve završiti, jednog dana, kasnije ili pre, svakako pre što ravnodušniji budemo. Ništa se ne može uraditi, ništa se nije moglo uraditi, možda se bar može uraditi? Ili će reka uzvratiti, ovako ili onako, poplavom kao opomenom ili beskranim mirom i trskom koja već buji iz donjeg toka, od kada nema više tolike količine zagađenja, ili od kada su se navikle i biljke i ptice, i ribe, navikle se na smrt pa žive i ignorišu je.
Dunavom, Kučajnski potok, ide u Crno more, pa iz njega, Bosforom u Mramorno, pa Dardanelima u Egejsko pa Gibraltarom u Atlantik. Sa tog ogromnog okeana s vremena na vreme stignu oblaci, kiša, pljusak, magla ili sneg, i krug je zatvoren. Vekovi ili milenijumi i poneka kap se vrati odakle je pošla, život nije jednosmeran tok, život je ciklus, smrt u Dunavu, i uskrsnuće koje počinje tamo negde daleko na pučini, gde se lome talasi, gde se sudaraju topla i hladna struja okeana, gde sunce pravi ogromne oblake koji se porostiru kilometrima, desetinama kilometara, nošeni vetrom, oblačni front sa Atlantika, najčešće hladna vazdušna masa, ogromna, kao roj skakavaca i veća, masivna kao planine, stiže i vreme se na par dana pogorša, kiša istutnji, oblaci se isprazne, precizno kao da je navođena modernom tehnikom ili božijom rukom, kap jedna, pa još jedna, pa milioni njih, stižu na odredište, stižu na kraj svoga puta i početak novog.
Zato kad slušam žubor ovog potočića, ponekad čujem huk talasa, tog velikog beskrajnog okeana, koga ne zadržava ni veliko kopno sa obe strane, koji struji oko cele planete, okeana iz koga je sve nastalo ili makar život čiji je vek neumitno vezan za taj okean, koji napaja bujne pašnjake, šume ili samo napaja jedan mali beznačajan potočić, tamo negde u sred ničega, između Homoljskih i Balkanskih planina, između Timoka i Morave, gde slavuji još uvek pevaju, svoje iste pesme, iz proleća u proleće, tamo gde je sve manje onih koji će u tome uživati.

среда, 25. фебруар 2015.

Smrt u Veneciji, Death in Venice (ili Smrt Venecije, or Death of the Venice)


Pismo prijatelju sam vratio u radnu verziju.
Jednostavno previše je "aktuelna" a kao kontekst veće priče vuče u kontekstu neke aktuelnosti koje (doduše) imaju šire značenje ali nedovoljno. Neka uopštavanja takođe imaju svoj kontekst koji se iz pisma ne vidi (može se i pogrešno shvatiti ali ni to nije toliko bitno koliko u estetskom značenju).
Kako god, ironično postavljen naslov "odgovori ..." zapravo trebaju biti samo (i isljučivo) viđenje na koje će svako (ona manjina) koja pročita tekst dati sebi odgovor a možda i neki opšti.
Naravno, "odgovor" nije klasična zbirka kratkih priča ili fragmenata mogućih romana ili novela (donekle i to) već nekim (manjim) delom i "angažovana književnost" (od čega niti beži niti izbegava da se bavi aktuelnim temama).
Kako god, ne uklapa se (samo po sebi, pismo) u koncept.
Davno izmaštani roman (novela), koji je tokom vremena delom prohujao kroz stvarnost, je imao ideju da upotrebi Bor kao grad u simboličnom značenju (obično pripisivano Veneciji, koja lagano ali neumitno tone u more, ali izumire na mnogo načina efikasnije od tog prirodnog procesa) koji je kao na ubrzanom snimku pokazuje tok industrijske (tehnološke) civilizacije.
I zaista, skoro (Uskršnja Ostrva?) da nema boljeg prototipa za to od rudarskih gradova koji su prevazišli "Kasabu" ali nikako da se otrgnu od "rudarenja" kao jedine značajne (na žalost) delatnosti i osnove rasta i pada (posle velikog pika i minimuma, sada u oscilatornoj fazi).
Tu neke postavke pisma postaju (i ostaju) samo kulise i možda osnovne boje spektra duge čime se gurbo predstavlja stotine nijansi sivih (zapravo). Od "kategorija" kasti do drugih (neispirčanih) stvari.
Takođe, mogu se izvući efemerni zaključci što nije bilo u ideji (čak ni pisma a još manje teksta o tome). Nije da se ne pomene "eksperiment" koji nije stvorila sila "odozgo" (ili bilo koja vlast, još manje) nego sami stanovnici grada (ovako ili onako). Naravno tu pomažu okolnosti ali zapravo je (čini se) oduvek bilo tako, sada je samo jače nijansirano (u boji ili crno-beloj tehnici, svejedno).
Dakle, u aktuelnom smislu, trenutna (objektivno zaista nešto bolja) situacija, nije nešto što treba hvaliti u opštem smislu, već iskoristiti za iskorak iz "tamnog vilajeta".
Koliko god bile značajne pozorišne predstave i druga kulturna dešavanja, natprosečnog "kvantiteta" (pa i "kvaliteta") a veličinu grada i još više njegov (geografski) položaj to neće ništa posebno promeniti (možda tek nadahnuti malobrojne iz mlađe generacije, što svakako ima smisla). Sve dok "gradski oci" (prošli, sadašnji i budući) ne budu našli pravi izlaz iz "resursne zavisnosti" Bor će ostati (bogatija ili manje bogata) to što jeste, grad sa šansom (koju je do sada tek na kratko, u par navrata, i delimično iskoristio).
I naravno, dužina trajanja eksploatacije rude je bitna samo u jednom a to je da produži mogućnost za preokret i drugačiju strategiju (koncept). Inače, manje je bitno da li će se ruda eksploatisati 20, 50 ili 100 god. Prelaz iz šumarske u komunikacionu i informacionu tehnologiju je već viđen (na dalekom severu) baš u zemlji čija je tehnologija nove topionice. Ovo (zaista značajno, iako u mnogim parametrima kontroverzo) postrojenje treba iskoristiti da se od tvoraca nauči da je bitnije znanje koje stoji iza njene realizacije. Stoga posle jednog značajnog koraka (izvesno u ekološkom smislu i verovatno i u ekonomskom uz sve kontroverze koje prate ovu investiciju; u krajnjem smislu trebalo je i malo hrabrosti (i mnogo para) da se sprovede, što je već samo po sebi "više od rudnika" (mada manje od modernog grada)), treba napraviti još manji ali značajniji, naučiti šta je tehnologiju stvorilo.
Nemam ambicije da dajem savete (iako bi mogao na nivou "brain storming-a") ALI podsećam da šansa (baš očuvanjem RTB-a) i dalje postoji ALI da li će se iskoristiti ili neće, ostaje da se vidi.
Najveća prepreka stoji u nama samima (kao i uvek). Kao narod imamo običaj da "kukamo" na vlast ili državu a zapravo ne primećujemo da je ona (su one) samo izomorfne strukture ili još slikovitije: projekcije filmske trake na velikom (bioskopskom) platnu.
Gledajući ponašanje (čak i) ljudi čak i onih "boljih" (koje cenim), ne mogu a da ne podsetim da će grad, država i svet, biti onakav kakvim ga svi zajedno stvorimo. Ostaje činjenica da uporniji i manje sumnjičavi uvek dospeju dalje od pametnijih,  ali tek kada se ove dve grupacije asimptotski približe možemo očekivati bolje.
Bez toga, ostaje da se nadamo da će biti bakra (nafte, uglja ... sunčeve energije) biti više nego što mu se nadamo (i koliko ga (ih) realno ima), više od 100, 1000 ili milijardu godina.
Nada je beskorisna stvar a vreme neumitno. 10, 100 ili 1000 god. ako samo vrtite dolap ostaćete tu gde jeste, tu promena konja parnom mašinom ili elektromotorom ne menja suštinu, bakar će jednom ostati u mizernoj koncentraciji da bi se eksploatisao (čak i sa astronomskim cenama), Venecija će u more potonuti, zato umesto šminkanja na parobrodu u priobalju iste, valja iskoračiti, iz sitnog konformizma u nepoznato ali izvesnije.

(ovo je neki štihvort za neki "pravi" tekst o Boru, juče, danas i sutra)

петак, 19. април 2013.

Sve u petnaest (Maksim po diviziji)



SIROTINJO I BOGU SI TEŠKA

Ovaj idiom, izraz ili čak poslovica, je veoma uobičajena u jeziku srpskom. Crnogorci imaju za neke prilike donekle sličan izraz: „sirak tužni bez iđe ikoga“, ali u onom osnovnom kontekstu to nikako nisu sinonimi (uslovno, pošto su izrazi u pitanju).
Sirotinja je nekako po definiciji neophodna inače ne bi bilo zanimljivo biti bogat. U „polu-veku“ izobilja (makar druga polovina XX-tog), makar to krajnje uslovno bilo rečeno (mada bi se većini na pomisao o 10x jeftinijoj nafti rojile ideje šta bi sada sa tim ... verovatno ni zvezde ne bi bile daleko) toliko gladnih, čudo jedno, pomislio bi neko sa druge planete a sa ove – dobro je što još gore nije.
No nisam vam to hteo reći. Gore naveden izraz ima i svoje (jezivo?) bukvalno značenje. Čitaste li skoro Novi zavet? Ne? Da, čitam svaki dan?! Kada pitate (čak i ove druge) da li se u njemu često spominje sirotinja i da li je prema njoj izražen pozitivan stav, da se nada daje i tako to, većina će reći DA, pa to je osnova toga.
E nije, nego. Sirotinja (siromasi i slična nejač) se pominju tek po par puta (5-6) po „dobroj vesti (delu)“. Sveukupno (baksuznih ili baš potrebnih) 13? Možda i 12 ili 15, nije više ni bitno.

Mala digresija u vezi sa „prokletim“ brojem 13. Broj meseci u godini je (zapravo) 13 i u nekim (ranim) kalendarima tako i beše. Onda su (verovatno poreznici ili njima slični) prekrojili to u 12 jer je 13 prost broj i ne može se deliti na  „ravne časti“. Kako god, ostade to tako i dan danas uz svu nauku (muku) ali se na zemlji ne može ispraviti ono što je na nebesima, a mi možemo da umišljamo šta god hoćemo.
Kad smo već odlutali od teme, a da ne zaboravim, pored najbolje definicije čoveka da je to biće na dve noge i nezahvalno, postoji i bolja – čovek je biće na dve noge i ZLO.

I da, sirotinje nema baš mnogo niti joj je dat poseban značaj, više su „siromašni duhom“ (poslušni, naivni, što god da su jevanđeljisti mislili pod tim) pohvaljeni a oni pravi čak kuđeni (mada se to objašnjava da i nije baš tako). Čak je i centralna ličnost ovih dela (naš, vaš, onih koji veruju, Bog) iako iz tog milja, više simblolično u Jerusalem ušao kao siromah, ali ne da bi i takav ostao, već povratio presto koji mu po zakonu i običajim pripada (kao lozi Davidovoj).
Bože me prosti na ove bogohulne reči, ali ih je neophodno bilo prikazati da se ne bi sirotinja (ona prava) mnogo mogla nadati.
Tako gledavši još je i crkva, kao institucija i prava cicija po ovom pitanju, darežljiva i predarežljiva. Svakako više od svog Svetog pisma jer ako bi po njemu postupala tu i tamo bi naranila par hiljada gladnih uz uslov da im se bezpogovorno priključe i veruju u dogmu koji im serviraju.
Zvuči šuplje ali je istina a istina obično iz šupljega odzvanja.
Ne želim ovim nipodaštavati ni vernike ni crkvu ali podsećam one koji to nisu da preispitaju svoje pogrešne stavove pre nego li kritikuju ove prethodne (naročito tarifu popovsku, koju u narodu često zovu p(l)opovksom ali to njima iza leđa, a ove baš to i ne vređa, jer „Caru – carevo a Bogu Božije“ je ono što oni bolje znaju od sirotinje raje iliti bagre, baš fin turski izraz).
Kako god, sirotinjo – spasa vam nema!
Ono što sirotinja ima to im niko ne može oduzeti i može (ali ne mora) biti i vrednije od materijalnog bogatstva.
U svakom slučaju, sirotinja može postati i bogata, a bogati (osim velikih lopuždara i kraljeva) neće generacijski ostati takvi a pad sa „prestola“ na „gospodu“, pa tek na (puku) „silu“ te kao utešnu nagradu „vlast“ – to mora da boli.
Ne, nije ovo kako je dobro biti bogat ali je svakako loše biti mnogo siromašan. Ne treba ići u beli svet i čak do čitavih naroda koji gladuju, dovoljno je čitati novine. A ko čita novine može svakodnevno videti kako ljudi ni za dva obroka dnevno nemaju što je često posledica, kako to lepo Englezi kažu – hodajućih „mrtvaca“ (onih koji su pred gubitkom posla; kod nas i onih koji na takav idu a ne primaju platu, što je u anglosaksonskom nonsens i više je primereno (naivnoj) slovenskoj duši kako je to lepo Fokner u „Divljim palmama“ opisao).
Stoga nemojte biti ravnodušni poput boga (našeg, vašeg, postojećeg ili ne) ili očekivati da će bilo ko od vlasti do prestola rešiti problem, nego dajte ponešto i sirotinji i to ne da bi se osećali (Vi) bolje nego oni. I ne samo prilogom (malim ili velikim, svejedno) nego pre svega – GLASOM.
Oglasite se i pričajte o tome, pišite, makar bilo to „ispravljanje krive Drine“, jer se i ona da ispraviti samo je potrebno volje, i pre svega znanja, a para ... para će se već naći, ako ih i nema, lako ih je stvoriti, oni koji su bogu ugodni to rade „iz čistog vazduha“, op! Milion, dva? Milijarda?! (još, još 'leba gospodaru!) Nema problema („pohujem ih cele“, što bi rekao „Pera“ na „Pero, Pero ispohuj cipele“), trilion ... zilion ... gugl.
Ne mogu a da ne primetim da i međ' „bogu ugodnim“ ima razumnih i to onima baš bogu lakim, najlakšim. Tu i tamo me poneki od njih razočara (kao poznati glumac koga sam doskora cenio a sad sam ravnodušan. Ne ne gadi mi se jer od države (poreznika) nema goreg dželata, a zašto bi baš on zaginuo kada oni još bogatiji od njega (dični nam sportisti) ionako porez ne plaćaju (ili procentualno simboličan, kao „građani sveta“, Monaka i sličnih kvazi država, čiji se vladari baš dobro vladaju).
Nekad no. 1 ali uvek u TOP 5 jeste značajan lik, i svaka njemu čast ali je dobio ozbiljnu konkurenciju od sebi sličnih. Nadam se da će se to takmičenje nastaviti pa makar bilo i ironično, neke će se nade tu stvoriti.
Jaz je sve veći ali je na ironičan način EKONOMIJA po sebi (kao „nauka“ pa jeste za pod navodnike) kao bumerang vratila onima koji imaju da se pitaju „šta je sad pa ovo“.
Bez potrošača nema ni profita. Prosto k'o pasulj. Izmišljajte vi šta god hoćete dok ne zaposlite i date bar minimalan standard „bogu teškima“ neće ekonimija ni stopu napred već će biti „korak napred, nazad dva“. Kako pomiriti fundamentalni paradoks (višak vrednosti, koji pripada manjini, pa se gomila pa nema ko da kupi višak robe na tržištu)? To niko nije rešio sedeći i misleći (pa ni klasici poput poznatih nam M&E, počeo jedan završio drugi, pa „dete“ kopile).
Najviše što možete učiniti je da pomognete slabijim od sebe i da pazite kome ćete i koliko para dati (čiju robu kupiti). Kvalitet je već nivelisan cenom ali od „zadovoljavajućeg“ ka boljem, vodite računa pre svega koliko je kompanija (brend, bolje rečeno) odgovoran. Ne ono društveno, dajem dinar od ukradena dva, već koliko ceni svoje radnike (ne samo platom). No zato je to i dobro čuvana tajna.
No više od toga – ne robujte PREDRASUDAMA. Ne delite ljude po svojim osobinama (ali baš nijednoj). Jer pre nego što nastavite da kamenujete „lošijeg“ od  sebe (onog pored sebe) a Vi se zapitajte koliko ste bolji? I zašto?
Kako god, svi ćemo u Carstvo Nebesko, jer bogati će napraviti veće igle a siromašni će već konac provući kroz njene (ili svoje magareće) uši.
Pakao, pakao je na zemlji i mi smo ga (kao vrsta) stvorili po liku svom.
Goreg nam nema dok ga takvog ne smislimo (a kreativna smo vrsta (primata) po tom pitanju).
No takvo nešto nije lako ni zamisliti jer u situaciji „svako protiv svakog“ i „ne pomažem nikome, pa ni sebi“ svaki iskorak je izuzetak koji potvrđuje pravilo.

I znate šta? Niti sam tamo ni ovamo al' bi me sramota bilo da živim mnogo bolje od ovoga gde sam sada, Bogu „za laku gimnastiku“ pred „dizanje tegova“. A pertlu ću već nekako provući kroz iglene uši, i moje su od silnog prokockanog poverenja u ljude postale slonovske.

четвртак, 06. октобар 2011.

Četrnaesto prase



Ljudske potrebe su nešto što uvek dođe na kraju. Ne ni kao što se kaže „trinaesto prase“ već i posle toga. One prave i suštinske. Projektovanih i nametnutih je pak na svakom koraku. Da li je veza genetska? Verovatno! Šta onda tu preteže, pokonjenu nam ili osvojenu nam (svejedno) svest? Svest na koju smo inače mnogo ponosni. A ne bi trebalo da budemo. Jer čemu svest koja nije pokrila osnovne potrebe svoje vrste? Čemu svest koja sporadično i marginalno istražuje svet oko sebe? Koja tek u malom deliću svojih aktivnosti pokušava da ga svati a još manje prihvati.
Čemu svest okupirana samom sobom? Da se sebi divi i izmišlja bogove da bi sebi značaj dala.
Istorija civilizacije je (neminovno) bila istorija ratova, borbe za prevlast i dominaciju. Stvarana su nova carstva i bogovi, uništavani stari. Onda su neki ljudi napravili mašine pa su neki drugi ljudi shvatili da će od njih imati veću korist nego od robova ili ropske radne snage. Jedan od velikih, i tek nekoliko, velikih obrta u toku civilizacija. Onda je najkrvaviji, čisto iz činjenice da je bio na najvišem tehnološkom nivou kao mu i dolikuje, rat od pre (tek) 66 godina prošao, i doneo nekoliko dostignuća. Kao jedno, manje direktno, stiglo je i informatičko doba. Doba koje je obećavalo ali koje polako postaje ono od čega je počelo – puko brojanje ljudi. Možda se malo maskiralo u brojanje potreba ljudi ali okrenuto samom sebi.
Antropocentrizam u svom najgorem obliku, kvazi antičkom, uz glorifikovanje tela i nipodaštavanje duha i intelekta. Jedno uzdizati do zvezda drugo zakopavati u zemlju, i formalizovati ne bi li se ubila zadnja iskra kreativnosti i genijalnosti. Tu je negde, prelomna tačka, za par godina, prilikom neizbežnog finansijskog sloma stvorenog zbog slepog verovanja u sistem. Sistem koji je sam sebi dovoljan ali koji ne može opravdati sebe jer je suviše antropocentričan. Nijedan sistem NE može svoju ispravnost dokazati unutar sebe. To je dokazno. Matematički. No logika je odavno napustila ovu planetu. Zaluđeni beskrajno malom ali vrsti dovoljnom količinom energije iz leševa generacija biljaka i životinja, upravljači su rešili da nam zapečate sudbinu. Sudbinu vrste.
Utešno može biti da je to usud većine civilizacija u galaksiji. Možda i 99% njih no kako stvari stoje teško da ćemo to ikada pouzdano saznati. Jer, lakonski smo zaključili da tamo negde nema nikog jer se celih 50 godina (ili 0,0000001% potrebne evolucije za to) niko nije javio. Javio, nama! NAMA punim sebe, gordim i moćnim. Onda je to lepo iskorišćeno da se svetini objasni kako smo jedinstveni u Univerzumu i kako je bolje da se okanemo bilo kakvih misli o tome te da uz pivo i čips odgledamo još jedno besmisleno jurcanje za loptom i kupimo dezodorans koji se reklamira dok se moderni gladijatori valjaju po veštačkoj travi.
Lakše jeste. Lakše je zemlju zamisliti kao ravnu ploču, jer ljudi neće padati sa one druge strane ako je okrugla. To što je zakrivljenost planete vidljiva i golim okom nije bitno, bitno je iskoristiti drugog, naći novu budalu da radi za sitne novce ili da uopšte i ne radi. Biti spreman da se oteto brani svim raspoloživim sredstvima i po svaku cenu.
Gordi Gospodari Univerzuma. GGU, GoloGuzaniUmišljeni. A „Uni“ se smeje, smešno mu da će pući od smeha, zato se i nadima i sve brže širi. Smešni mali čovečuljci, trče tamo-vamo na onoj tačkici od stene, grejane prosečnom zvezdom i „radio uranijumom“ iz jezgra. Sagorevaju lešine sličnih im organskih entiteta, a počeli su i da se vraćaju svojim korenima, da koriste vetar i vodu. Genijalno, nema šta – Ha, Ha, Ha ...
A kosmos, u svojim tinejdžerskim godinama. 14 milijardi okretaja stene oko sunca, rano doba adolescencije. Vetropirast ali ne kao nestašno dete od 5 ili 6, spreman za eksploziju organskih stvorova koji spoznaj sebe, spreman jer se primirio i kataklizmičke pojave proredio. Proredio dovoljno da sporo spajanje molekula dostigne nivo onoga što zovemo svest.
Svest koja upravo služi uglavnom da raspetlja zašto je tamo neki Kain ubio Avelja ili obrnuto, i zašto; da li je više kriv jedan ili drugi, da li je Romul ubio Rema ili ga je ovaj na to naterao, da li mu je posle bilo žao ili ne. I tako hiljade Kaina i Romula, i milioni Avelja i Rema. Pa ko je kome ukrao, i ko je uspeo da svoju krađu legalizuje, a ko ne. Ko je razbojništvom postao car a ko završio na vešalima, pa tako ukrug.
14 godina, 14 milijardi godina, četrnaesto prase još čeka da posisa makar deo mleka, ali mu ne dadu. Četrnaesto prase najmudrije od sve braće, ali ne spremno da kao dvanaesto ili trinaesto proda svoju mudrost za srk mleka. Spremno da manjka ali da ne skiči. Četrnaesto, kome je namenjeno da nestane a ono nekako žilavo pa preživelo. E sada, krmaču ti, nećeš. Sada smo naoružani bolje nego ikad, sada ćemo te prase četrnaesto zauvek ubiti.
Sva genijalnost, svo pravo znanje, sve što je ikada vredelo, sada će lipsati, sve osnovne i suštinske potrebe će ostati po strani, kao pravo četrnaesto prase. A braća će i sestre jedanaest, dvanaest pa i ono trinaesto, ukoliko odgurne četrnesesto će se gojiti i nadimati, kao i svemir, dok ne puknu.
Dok ne puknu? Ili dok ne utihnu? Kako god. Berza (žive stoke) može pući ali će suštinski utihnuti. Utihnuti kada niko neće hteti da kupi prase prvo, drugo, pa ni treće.
I tako, neki zverski gen u nama, odlučuje da mesto raja imamo pakao, neka osnovna interakcija složenih molekula.  Upareno sa osnovnim nagonom parenja, hell on earth, nije samo naslov jedne starije igrice za kompjutere, to postaje i ostaje realnost sa kojom se mora živeti.
Sve je ispofitibilizirano i sve je do krajnjih granica banalizovano. Karte su izmešane. Nekadašnja zabava sirotinje (seks) postala je zabava imućnih. Naravno svi je imaju a i “plave kragne” nisu imune na švrljanja ali su prilike i uslovi na strani onih drugih. Tako su i imućniji počeli da jedu mekinje a sirotinja “hleba beloga”. Naravno, nikada nije bilo da široke mase (“četrnaesto prase”) imaju luksuz solidnog krova nad glavom, kanalizacije (koje London nije imao u 2/3 slučaja pre samo 80-tak godina), vodovoda (pitke, zdrave vode, manje-više, i uz nju tople – “na dugme”), osvetljenja (sada strujom iz čisto praktičnih razloga ali uopšte), hrane u izobilju i solidnog oblačenja te pride i sopstvene motorizovane kočije.
Deluje izuzetno za period od pre samo sto ili sto pedeset godina. No u celom tom “izobilju” negde se pogrešilo, izubio se korak … bogati resursi izarčeni, novi još nenađeni. Na pragu jednog novog stepena civilizacije, pohlepa je počela da vuče unazad, Crna Mena je opet ispred nas. Zaobići se može ali smo kao vrsta došli do toga “da je telo jako ali duh slab” te je “valjanje klada” postalo važnije nego “carovati” i dokučivati svet. Za zelenašku proviziju, projektovanu umom a ne saglasnoj realnosti, prodaćemo budućnost. Boriti se za nju, teško da će iko, teško ako se ne dogodi revolucija u svesti.
Fermijev paradoks ukazuje na više stvari a jedna od njih je kratko trajanje civilizacija. I kada kritikujem taj veliki um zbog polu-ironičnog “gde su sad ako ih toliko ima”, onda je to zato što je tako briljantan um zapravo znao odgovor, ima ih mnogo ali kratko traju. Neki više, neki manje.
Nije poenta u uravnilovci koja je viđena u sistemima “upravljanja masama”, kako god se oni zvali: komunizam, socijalizam, fašizam, nacizam …
Poenta je da se razlike smanje, ili da makar najniži nivo bude dostojan čoveka. Pa to već postoji zavapiće neko, ne baš u potpunosti. Nije rešenje u socijali od koje može da se živi, niti u tome da svako radi NEŠTO. Poenta je da svako radi ono što najbolje zna i da makar trunka kreativnosti koju nosi svaka individua bude ugrađena u legat civilizacije, civilizacije na umoru.
Ironično, kada se merenjima dokazuju već postojeće teorije da živimo u jednom većem univerzumu i da je ono što smo mislili da je sve, nije ni manji deo, da smo samo stvari umislili jer smo skloni da verujemo očima i očinjem vidu, čulu koje nam daje najviše informacija ali i najviše obmanjuje.
Za nas najvažniji, u tinejdžerskim (milijarditim) godinama, svetlosni univerzum koga ograničava svetlosno obzorje (horizont), koga smo mogli videti tek kada smo se malko udaljili od rodne nam planete, je samo trunčica unutar nečeg mnogo većeg i moćnijeg: drugog ili pak istog univerzuma ali koji nije ograničen sporošću svetlosti ili fizičkim zakonima svetlosnog. Koji je ako ništa drugo veći, stariji i postojaniji, koji je bio pre i postojaće posle iskre svetlosti.
Stavljajući ljudske potrebe i ljudsku patnju na mesto trinaestog praseta, koje nema šansu da preživi, malo smo se zaneli i kao bezrepi humanoidi, kratkotrajne svesti o samima sebi, po prvi put kao četrnaesto prase ostavljamo naše potomstvo. Bez mnogo izgleda da opstane čak i u pitomoj sredini, tople, vodene planete. Zarad čega? Šake srebrnjaka ili par talanta zlata? Rođenih u trenutku smrti neke velike zvezde čiji smo crvi bili i ostali.
Pokušavamo da manipulišemo vremenom a ono uvek isklizne jer je višedimenzionalno te se uvija i izvija.
Na rubu večnosti, na pragu zvezda, mi bacamo bisere svinjama a budućnost tretiramo kao prase … četrnaesto.