Bog postati

Glasine su bile tačne, car je nameravao da okupi veliku vojsku. Glavne snage su kao u mnogo puta u protekla dva veka bile dunavske legije. Jake, velike i moćne kao reka čije su obale čuvali. Limes je mogao biti i sa one strane ali jedino je velika reka bila neprekidna i sigurna granica limesa. Stvorena od bogova da postavi granicu civilizacije i da čuva hiljadugodišnji Rim.

I zaista iako na sam jubilej veoma slab, sada 50 godina kasnije Rim je ponovo bio pred svojim zenitom, jenom od nebrojenih nakon koga bi sledio pad. Uparložen od vekovne korupcije i negativne selekcije, nepoštovanja sposobnih osim delom za vreme pet dobrih careva, prepun oportunista, karijerista i politikanata, uveliko se ljuljao još od Komoda pa na ovamo. Septimije je donekle stabilizovao stvari ali to nije dugo trajalo. Njegovi su naslednici brzo vratili stvari na isto ili čak i gore da bi po padu Severa nastala velika kriza. Državna kasa, već hronično prazna, iz vladara do sledećeg sve je teže podnosila breme nezajažljivih apetita viteške i aritokratske klase koja je odavno više trošila no što je stvarala. Carevi bez vizije i nedovoljno odlučni i jaki nisu ništa učinili da poslednju veliku dinastiju Principata, koja je im je, uz povremene i kratke uspone, ostavila praznu kasu i opštu krizu u nasleđe, naslede na pravi način. Nisu ni mogli za to je trebalo biti čovek poput Cezara, čovek poput Avgusta. Ne samo surovi despot ali autoritativni i harizmatični vođa, nadčovek, Car i Bog.

Takvog odavno nije bilo u Rimu koji se možda baš zbog toga tako lako pomirio sa relativno lakim prelaskom na dominat, počet još sa Severima a ustaljen tek pred i u toku vladavine aktuelnog Avgusta, despotskom vladavinom vojnih zapovednika koji za razliku od velikih imperatora u prošlosti nisu znali da napune kasu i što je još važnije ni njihove vojne veštine nisu bile na nivou velikih uzora. Niti su novoga izmislili niti su staro tako dobro sprovodili. Slaboplaćena vojska uz mršav i slaboizgledan ratni plen nije ni imala moral kao ranije.

Baš zato su se rimski senatori lako pomirili i sa najavom da Rim neće biti jedina prestonica nego tek jedna on više njih i sa naizgled komplikovanim ali vremenom primerenim vladanjem četvorice.

Cezar se najviše uzdao u trupe iz Moezije, čak ne toliko kao Septimije u panonske koliko u trupe uz donji tok Dunava. Uz trakijske i manjim delom zapadno makedonske trupe bila je to centralna vojna sila. Od Avgusta je morao da iskoristi i nešto trupa iz Dalmacije ali je njih nekako sklepao u dve legije koje zapravo nisu bile ni jedna valjana. Ilir sa obala Adriatikuma, mora koje je bilo slepo crevo velikog gotovo kao i Pontus Euxinus koje je počinjalo gde se Dunav završavao i kuda su nekada Agronauti lutali za Runom, bio mu je kao otac ali je poraz kome je on kumovao a Cezar ispaštao, preuzevši svu odgovornost jer Avgustos nije mogao grešiti, doveo do toga da su odnosi postali surovo diplomatski i zasnovani na kratkotrajnom koristoljublju. Iako dobar vojnik Ilir nije imao crtu Cezarovu ili ako ne nju u vojnom smislu makar Vaspezijanovu ili Trajanovu, makar ih čak i vojni establišment odavno smatrao običnim koljačima. Zlato koje su doneli i pad Jerusalima daće im viševekovni oreol velikih vojskovođa i mudrih državnika. Činovnici, istoričari, ćifte i brojni neradnici su prosto žudeli za takvim carevima, makar to za Rim značilo da između civilizacije i varvara razlika je bila tanka kao led u prolećnu ravnodnevnicu.

Glasine su zaista bile tačne. Cezar je sve manje krio svoje namere. Postao je cezar ali ostalo je još toga da uradi. Ne samo da dopuza do Avgusta već da postane nešto više i uradi nešto što je samo Aleksandar pre njega uradio. Da pobedi Persiju i odmaršira makar do početka kraja sveta ako već ni prethodni do njega nije stigao.

- Felixe, pogađaš li zašto sam došao?

- Zaista bih mogao da kažem, gospodaru.

Tu nekoliko trenutaka zastade i na lagano klimanje glavom vlasnika pitanja nastavi glasom koji je tek neznatno podrhtavao:

- Po zlatno runo, Cezare!

Ovaj se duboko zamisli, oči mu se smešiše ali mu je lice bilo kameno kao i kada je pitanje postavio pre samo toliko vremena da čovek udahne desetak puta.

- Zaista, zaista si u pravu. Po runo od tvrdoga metala koje će sazreti u suvo zlato.

Oči mu se više nisu smešile nego su počele sijati sjajem, delom ludačkim a delom lucidnim. Svaka crta lica prožimala se odlučnost. Trebali su mu ljudi, jaki ne samo fizički nego i mentalno, bar delom obrazovani ali pre svega spremni na sve i nadasve odani. Ljudi od poverenja ali i sposobni. Na ovom drugom su padali carevi kao zrelo voće sa drveta.

Uspomena na Aurelijana bila je toliko sveža, jedva da je novo i unapred ograničeno vreme vladavine prošlo od tada. I opet je sve počelo sa Persijom. I tako je od prethodnog Aurelija Marka, možda i najsposobniji i onaj koji najviše učiniše prošao ništa bolje od Prima Cezara.

- No, zašto sam baš ovde kod tebe – ciljavši na to da je za veliki Danuvius mogao proći i drugim putem.

- Zato što koračaš putem Velikoga Aleksandra. Znamo to ti i ja i niko više.

- I zbog toga i radi toga što potreban meni ti si – govorio je vojnički i narodskim jezikom uz blagu aluziju na Homera više da bi pokazao svoje u zrelosti stečeno znanje ali i da bi naglasio da je za njega Persija važna kao za Ahajce Troja.

Ne pitavši može li a podrazumevalo se da je za njega sede na stolicu neobično veliku, udobnu i rezbarenu da ne bi bila namenjena baš za visokoga oficira, ranga generala ili jedino baš za cara. Felix je znao da je odavno mogao biti komandant kohorte ili možda član garde, no poslednji put nije prihvatio poziv na rat sa Persijancima.

Sada je posmatrao nekada prijatelja iz detinjstva a sada gospodara i cara, gledao u njegovu veliku kockastu glavu, duboko usađene oči i tmuran pogled. Osećao je čudnu mešavinu ponosa, poniženja i sažaljenja.

Podnevna žega je počela da prodire u sve pore tkanja: šatora, odeće, čoveka i prirode.

Iako nije bilo rojeva, zujanje muva, njihov neprekidni niz, sa svih strana šatora, dopirao je u prostor u srednjem uvetu, nekako blizu sredine glave, dosadan, iako nejak, prosto je prodirao duboko u mozak. Ipak, čak se i to moglo ignorisati, kao i krupne iako retke rose znoja koje kapljaše sa čela niz lice kako njemu a tako i Cezaru koji hitro ustaše sa neformalnog i grotesknog prestola. Nekoliko trenutaka hodaše ukrug, zamišljen i naigled besciljno. Oči su mu gledale u prazno. U trenucima kada je gledao ka Felix-u gledao je kroz njega. Najzad zastade kod malog stola na kome u korpici od pruća beše netom ubrano grožđe. Jutros ubrano i jedno od prvih u ovom delu Carstva.

- Treba mi neko kome verujem. Ne samo neko koga znam iz detinjstva, a takvih je sve manje nego neko ko me neće prodati a takvih je još manje.
Da li bi me prodao Felikse? Da li bi me izdao svejedno Rimljanima ili Persijancima?

Pitao je ovo ne očekujući odgovor ali kao da odluku već odavno nije doneo. Samo je potvrdio glavom Feliksovo odmahivanje njegovom. Kao da su glave već satavili u torbu te se više o tome ništa nije imalo reći, kao da su im odavno na panju i da su spremni da ih daju samo da znaju da će njihovim podvigom ući u istoriju najvećeg i najdugovečnijeg carstva od civilizacije na ovamo, iako je na ono na koje su krenuli moglo da za sebe tvrdi upravo isto to što su Rimljani mislili o sebi, bilo da su sa Apenina ili Tračani, Iliri, Dačani ili samo rođeni u Meziji, i ni krivi ni dužni Rimljanima postali.

Onda je pričao o velikim planovima, čas je bio u Britaniji, čas u Galiji, Germaniji, Iberiji, Egiptu. U jednom trenutku je pričao o velikoj i globalnoj politici u drugom o efemernim i banalnim stvarima. U jednom trenutku je pričao da se mostu iz doba Trajana mora napraviti i da je to od strateškog značaja, toliko je to bila uopštena priča da Feliks prilično dugo nije mogao da razazna da se radi o lokalnom drvenom mostu, desetinama puta nanovo pravljenom, a ne velikom kamenom na Danuvius-u.

Uzged je pozobao nekoliko zrna grožđa ne čekavši da ih centurion proba, iskaljujući time neograničeno poverenje u podanika i prijatelja. Primetivši uzput da je jako slatko obzirom da je rano i da ovde vegetacija stiže makar mesečevu menu ranije negoli u njegovom rodnom mestu, iako je bilo na istoj reci i tek dvadesetak milja daleko; nije zaboravio ni da pomene kako je makar par lakata ili neku desetinu zapravo ovde niže i kako je zaklonjenije brdima i kako je velika ravnica ispred uticajna po tom pitanju, kako je Bononia zapravo odavde do tamošnje tvrđave, i sve tako nešto.

Znao je da će ih biti sedmorica makar samo zato jer je Galerije najviše voleo tu Eshilovu tragediju, da će umesto Tebe biti nepoznato mesto na kraju sveta, karaj drugog velikog mora koje izlazi ko zna gde i da će iz pitome ravnice doći podno velikih planina na severno od Mesopotamije i da će tek na jugu u jesen biti nalik ovom julskom danu.

Znao je da odgovorio ili ne mora sa njim makar simbolično kroz žito bononijske ravnice, da kopljima kroče put poput Makedonca, cara Velikoga. I znao je da kada cezar s vremena na vreme upotrebi starinski naziv Dunonija, da time samo spaja veliku reku sa prvom velikom ravnicom nakon klanca i da samo tu i na još jednom mestu može preći veliku reku, da pokupi polovinu snaga iz Dakije i da tu mora dobro utvrditi pristaništa da ne bi okolni narodi nagrnuli za vreme Velikoga Rata, ali da će najezdu više sprečiti dobrom diplomatijom potkovanom sa nekoliko tuceta talenata zlata, koje je izborio kao prvu bitku u svom pohodu, trijumfalno i uz Avgustovu opasku da se prazno teže prazni nego li kada je puno i upozorenje da ne vrati li se sa makar trostuko više, bolje da se i ne vraća makar osvojio ceo Aleksandrov svet i više od toga, da će za par godina ne bude li dobrih vesti sa ratišta izbiti bune širom Carstva i da će nagrnuti druga plemena i narodi. I kao poslednje podseti ga da nije Danuvius centar Imperije i da se do Nerve nije ni smatrao vrednim ili tek kao daleki limes nekada ako ikada bude i da se seti da je tek period Odisejeva lutanja zamakao od Aurelijeve odbrane Rima od samoga sebe a pre toga i od Vandala. Vandala koji će tek kasnije biti strah i trepet i bezobzirni uništioci i nadahnuće mnogim Vandalima posle njih i čije će pozno tek carstvo ostati po nečemu upamćeno, dok su sada još uvek bili opčinjeni Rimom i njegovom veličinom i snagom.

Naravno i Dioklecijan je znao da su oni iako severnije i zapadnije na tom istom Dunavu, na reci koja je već skoro dva veka bila glavna arterija rimskog krvotoka.

Onda je zatražio Grka, učenog i lukavog, grka koga će takođe povesti u Veliki rat u kome mora osvojiti bar Mesopotamiju a Persiju poraziti da se ne oporavi bar jednu generaciju i da se vrati sa plenom većim nego što bi bilo ko očekivao i čak mu se makar posredno nadao.

Znao je da će mu trebati neko da napiše nove „Persijance“ slaveći novog predstavnika solarnog mitrisitčkog božanstva na zemlji.

- Ne treba ti Grk, ja ću ti odgovoriti na tvoje pitanje!

- Ah, da zaboravio sam koliko me čitaš kao knjigu. Samo nemoj da se iznenadiš, tvoja je knjiga postala biblioteka a ta će biblioteka postati kao Aleksandrijska. – oči mu ponovo zasvetleše i znao je da ga mora pustiti da sam kaže i da nametne odgovor pitanjem koje Aleksandar postaviše jednome od deset mudraca:

- Kako čovek može bog postati?

Nije mu odmah odgovorio, ostavio ga je u trenutku koji je već uključivao budući trijumf, toliko budući da ga još nije ni započeo.

- Čineći ono što je bilo kome čoveku nemoguće uraditi! – glasno odgovori Felix.

- „Ta kome drugome“, bog postati, kome drugome, „to više pripada nego meni?“ – izgovori mešajući reči Eteokla sa svojima.

Stajao je uspravno kao da je gardista a centurion Cezar a ne gotovo obrnuto i kao da je kao lični zapovednikov glasnik u sred senata objavljivao veliku pobedu i vaskrsnuće Rima. Veliku pobedu koja će korupciju, siromaštvo i kukavičluk učiniti podnošljivim, koja će zbrisati sve probleme i odvratiti svakog neprijatelja ili prijatelja koji bi to mogao postati.

- Žedan sam, žedan kao žedan pobede. – reče pružajući ruku koju ostavi u vazduhu očekujući da mu se prinese posuda. I zaista par trenutaka kasnije u ruci mu se našla testija iz koje je ubrzo gutljaj za gutljajem ispraznio bar log ili dva još uvek hladne i ukusne vode.

- Imaš li vina? – i ne čekajući potvrdan odgovor reče: ponesi onog tvoga, najboljega.

Već su se iskradali makar se pored desetine gardista to istinski nije moglo. Car je zaista voleo vino a po ovakvoj žegi bi ga mešao sa hladnom vodom po Starogrčkom običaju. A ma kako keramika čuvala svežinu voda je na izvoru bila malo hladnija, ne ledeno hladna kao u obližnjim planinama i po pećinama ali idealno hladna da bi prijala, naročito uz nešto toplije vino koje je nepunih sat ili dva izvađeno iz podzemnog skladišta i bilo još uvek sveže u testiji.

Nisu trčali ali su se kretali veoma brzo. Za njima krenuše samo još dvojica gardista. Žustrim korakom brzo pređoše tri stadijuma ravnice i širokom stazom uz umereni nagib uz brdo. Iako je samo par puta bio ovde i poslednji put pre više godina, nije mu trebao vodič, znao je put kao svoj dlan.

- Idemo ka izvoru. – povika, nastavljajući žustrim korakom kao da ide ka samom izvoru života. Trojica ga jedva pratiše.

- Odavno se ovako pitke vode ne napih! Vredi joj kav kao sikal zlata!

Carev dolazak

Prava je pometnja nastala u vojnoj postaji. Nenajavljena poseta cara bilo je nešto gore nego najezda varvara. Iako je prethodnica pretorijanaca kao izvidnica bila tu već par sati i dalje je malo utvrđenje ličilo na košnicu a okolna brda i polja na baštu po kojoj cela košnica zuji.

Možda nervozniji od zapovednika bejahu pretorijanci. Njih petorica. Bili su raskošno odenevi i netom, od jahanja u galopu, naneta prašina nije krvarila jarko crvene gotovo grimizne odore. Više su ličile na dvorske haljine nego uniforme.

Zapovednik postaje lagano je navlačio svoju svečanu centurionsku uniformu. Bila je to tek malo dorađena ali nova i tek par puta nošena standardna uniforma centuriona.

Osećao je malu nelagodnost i tek neznatnu tremu koja se manifestovala povremenim grčevima u stomaku poput proboda noža ali sa tek neznatnim bolom, kao neki potmuli davno zadati bol, možda u prethodnom životu.

Gardisti nisu znali da je on poznavao cara te ih je čudilo što jedan centurion ne pridaje značaj carevoj poseti. Sa druge strane on je bio komandant pogranične vojne jedinice te mu nisu mogli naređivati iako su da direktno požurivali da dostojno dočeka cara.

Zaista bilo je čudno da car ide ovim putem. Toga nije bilo još od Trajana i Hadrijana. Pravilo je bilo da se na istok ide preko mnogo većeg utvrđenja par desetina milja južnije.

To je utvrđenje bilo ne toliko veće ali se znalo za planove da se ono ojača i postane centar odbrane u tom kraju. Strateški je bilo smisla i praktično je Rim pravilno jaka utvrđenja za odbranu limesa pravio nešto dublje u teritoriji. Pogotovu što je limes ovde bila velika reka.

Tok njene pritoke kojoj je car davao veliki značaj bio je neuobičajeno dobro branjen. Pričalo se da time car želi da zapravo brani teritoriju usred ničega i da ima neke tajne planove.

Nije mnogo ljudi čak ni iz njegove pratnje znalo da on zapravo u centru tog nepravilnog kruga vojnih utvrđenja ima svoje rodno mesto. Tu bi trebalo da bude novi veliki grad. Centurion je znao za carevu opsednutost Aleksandrom, Dionisom i Apolonom. No još nije bilo puteva za taj projekat, da biste imali grad morate imati dobre puteve a njih u ovom kraju još bilo nije.

Ravnica od reke do utvrde bila je u niskoj travi. Nekoliko puta su palili polja pošto su posekli većinu drveća i uspeli da naprave nešto poput male stepe. Preglednost je bila izvanredna no pored reke je opstao jedan šumarak koji je delom zaklanjao vidik. I to baš na mestu gde je bila skela za prelazak kada bi reka nadošla. Leti bi vojska često pregazila reku naročito na konjimama, naročito kada su leta bila sušna i topla poput ovog.

Par stotina metar uzvodno od šumarka sa desne strane reke, upravo prema utvrđenju, bila je ipak uvek spremna mala skela za prelazak. Upravo na mestu gde bi zgodno bilo postaviti most makar i drveni. Reka se sužavala i tek jedan ili najviše dva stuba bila bi dovoljna da premoste stopedeset lakata koliko je tu teka imala u proleće i jesen upravo kada ne bi nadošla, mesec ili dva pošto bi se sa planina otopili snegovi i moćna vodena sila široka četvrt milje ili tako nešto pokazivala svu snagu vode i njenog toka. Upravo u visokom vodostaju na tom mestu još bi ostalo dva-tri hvata do visokih obala te bi i onda most ostao netaknut. Možda samo par puta u toku veka voda bi nadošla toliko da bi reka koju je vojska par dana ranije pregazila narasla i prekrila sva polja od jednog do drugog niza brda šireći se na celu milju. Čak i onda bi kameni oslonci verovatno ostali na mestu na visokoj obali reke a sam put mosta bi se već popravio. Stub ili dva bi takođe ostali netaknuti ukoliko se dobro urade i sa dubokim temeljima. Sama reka bi se par stotina koraka uzvodno mogla lako skrenuti u tok koji je sama prokopala u vreme velikih poplava. Manje korito stotinak koraka prema brdima bi u toku leta poput ovoga lako prihvatilo svu vodu.

Mostovi kao i putevi, simboli civilizacije i spajanja ljudi te žile kucavice Velikog Carstva građeni u dobra vremena a voda bi ih nosila kada bi državna kasa ostala prazna kao posle Hardijanove smrti kada je veličanstveni Trajanov most, kakav neće ljudi podići hiljadama godina posle, odnela velika reka kao da je od papira ili od peska na obali mora koga plima lagano i sigurno rastopi do jutra.

Sunce je već odskočilo u ovo julsko jutro. Polazak u cik zore po starom vojnom običaju veliki car je ovoga puta odložio kao da je hteo da stigne u podne kao da je hteo da to bude tačno na polovini dana kada niti je on pobeđen niti još ima snage da se odupre padu sunca ka zalasku.

Još nije bilo jasno koliku je pratnju car poveo sa sobom ali se moglo osetiti da to nije bila velika vojna formacija. Uobičajavao je da u nesigurne krajeve ide sa tri centurije. Jedna bi se odmah upustila u borbu, dok bi se druga rasturila da utvrdi da nije trik ili manja grupacija. Treća bi bila uz cara. U slučaju da je direktan napad zavisno od jačine druga bi se pridružila prvoj ili bi se utvrdila na pogodnom mestu štiteći povlačenje. Naravno najbrži konjanici, njih četiri po dva u svakom pravcu, bi pošli ka dve najbliža garinizona.

Strategija je bila više teorijska zamisao jer je kretanje cara obezbeđivalo zapravo više vojske pri čemu je naravno bila pokrivena veća teritorija i zaleđe. Praktično bi indirektno i po pola legije bivalo uključeno u odbranu uključivši najbliže jake garnizone čije bi izvidnice počešljale teren. Manje bande razbojnika nisu imale šanse protiv jedne centurije koja je bila minimalna pratnja cara a pojedine manje trupe protivnika ili deo plemena horde koji bi promakao izvidnici takođe ne bi bio ozbiljna pretnja. Veće grupe naoružanih ljudi teško bi mogle da se provuku kroz teritoriju carstva.

Međutim sa carem je išla mnogo veća pratnja. Vojni zapovednik pogranične centurije to još nije znao. Sunce je pržilo. U ravnici u julu to je upravo uobičajeno ali se činilo kao da je afričko, zemlja je gorela. Pretorijanci zatražiše vode i centurion im dodade glineni krčag. Dok su gasili žeđ on je navlačio poslednje detalje svečane uniforme: ogrtač, štitnike za potkolenicu i šlem. Šlem je prethodno uglancao smešom gline i stucanog krečnjaka. Zatim bi ga premazao sa par kapi ulja. Izgledao je više nego svečano za jednog aktivnog vojnika a opet naspram careve prethodnice ofucano i gotovo bedno.

Podozrevao je da ovo nije samo prolaz cara kroz ovaj kraj. Niti je on bio na njegovim uobičajenim putanjama niti su pretorijanci koje je doduše video tek par puta bili standardno odeveni. Imali su posebne uniforme a oružje je bilo, čak i za carevu gardu, previše kvalitetno i novo. Nisu pričali mnogo. Uobičajene fraze i tek poneka reč. Pošto su obišli celu postaju i izvideli teren njih trojica su ostali da sa centurionom dočekaju cara a preostala dvojica su bila na visovima iznad postaje – jedan u pravcu dolaska a drugi nadgledajući ravnicu u suprotnom smeru. Bilo je vedro i gotovo bez oblaka. Videla se velika reka u daljini a ka zapadu je vidljivost bila ograničena samo zemljinom zakrivljenošću.

Velika se zebnja uvukla u vojsku. Car tek što nije a većina ni generala nije videla. Nespokojstvo zbog blizine časa dolaska je raslo. Nervoza je bila na vrhuncu. Sve su pripreme odavno izvršene. Četvorka na skeli je već bila tamo pun sat. Izviđači raspoređeni. Patrola je već bila duboko u teritoriji ravnice. Devet njih se već rasturilo u tri trojke i prečešljavalo sitne detalje već nadgledane ravnice. Prethodnica od proteklog dana već je bila u velikom garnizonu ka velikoj reci. I odande su slate manje patrole koje bi već obezbeđeno kretanje Cezara učinilo dodatno bezbednijim ukoliko je to uopšte moglo biti. Njihova uloga je više bila teatralna i trebala je dati značaj caru nego mu obezbediti sigurno putovanje. Više su se starali da ne dođe do nekog iznenađenja nego da neutrališu pretnju. Ozbiljne pretnje zapravo nije ni bilo. Ne u ovom kraju. Iako blizu limesa zapravo duboko unutar carstva uzevši da je obod limesa bio najčuvaniji. Običan narod bi zazirao i od manje vojne jedinice te ni celo selo ne bi napalo pratnju veličine dva-tri kontobernijuma. Centuria bi bila dovoljna i od napada razbojničkih bandi ili neke odmetnute vojne jedinice iz susedstva makar i dvostruko brojnije. Ne samo da su pretorijanci bili dobro naoružani, obučeni i iskusni borci već je vekovima bilo poznato da se na cara ne ide i da cara može ubiti samo car i niko drugi ili samo rimljanin rimljanina ili dačanin dačanina, kao porodična ili unutar vojna stvar. Za eventualno otetim carom ne bi se mnogo plakalo već bi naslednici to jedva dočekali. Mrtav bi vredeo ali to niko ne bi platio. A živ? Živ je bio veća opasnost od kuge. Bila bi poslata bar kohorta ili možda i pola legije. Od naroda bi sve oteli, pobili stotine kao odmazdu a zapravo tek srećno namešten izgovor, porez bi porastao a grupu koja izvede otmicu pobili do zadnjeg sa sve carem koga bi proglasili mučenikom i žrtvom otmičara. Bili bi ili živi spaljeni ili po starom i sve ređem rimskom običaju razapeti na krst. Od laganog umiranja ništa gore osim laganog životarenja no svako životarenje ima i nadu dok bi na krstu ona nestala. Od samog bi krsta i muka na njemu još užasnije bilo to što bi zaslužili one niže gde bi ih divlje zveri još žive rastrzale. Bez dobrih izgleda za gomilom zlata malo bi se ljudi usudilo da završi na taj način. Vlast, moć i novac. Jedini pokretači za takav poduhvat nisu bili izvesni. Smrt i beznađe su sa druge strane bili zagarantovani. Još od kada je kriza utihnula u Rim se vratila makar u minimalističkoj varijanti svest o moći, časti i instituciji cara. Pogotovu kada ih je birala ili makar podržavala vojska. Omiljeni vojni car je možda bio loš za prestonicu ali je ulivao strah i zebnju na limesu. Vojnik sa toliko moći je kao orao koji kruži iznad teritorije i traži na šta će se obrušiti. Sve su pokrajine na granici ili blizu nje bile potencijalni plen. Niko se sa tim nije šalio. Limes su zapravo više držali susedi nego sam Rim. Što više mira na limesu veće šanse da se Golijat obruši na veće i bogatije. Jaki susedi, saveznici ili tek neutralni koji bi zvanično davali tek neznatne svote novca, svi su bili zainteresovani, ne toliko za dobrobit Rima kao celine koliko za dobro zdravlje i miran san cara. Što dalje od njih to bolje svima. Nemirna germanska plemena, povremeni upadi sa dalekog istoka, bogata Persija ... imao je Rim šta da radi i bez njih, zašto izazivati sudbinu, zašto ne činiti sve da se savez zvaničan ili ne održi. Malo poreza fomalnog ili samo nezvanična kontribucija u vidu darova, izvršena obećanja i držanje sigurnih granica. Nije bilo prisile u tome ali je bilo pametno dati manji porez zbog časti ili samo straha od moćnog suseda, manji deo zbog dodirivanja i trenja duž granice. Neokupirana ali lojalna teritorija. Mala cena za veliki mir i dobre poslove. Svaki je pametan vladar težio tome. Par legija u dalekom ratu, mir i prosperitet u svom dvorištu. Trgovina ili samo snabdevanje trupa, hranom ili drugim potrepštinama omogućilo bi zapravo bolji život u državi, plemenu, grupi. Rad u rudnicima, radionicama, topionicama i kovačnicama. Rat je uvek tražio resurse. Što dalje od njih to bolje to prosperitetnije. Čak i nešto malo vojske uz velike legije Rima plaćene i nezaobilazni plaćenici koji su bili jeftiniji od legionara, lošiji u organizovanim bitkama ali izuzetni za zasede i prepade i gerilski rat koji je uvek pratio frontalne i velike bitke. Slabo plaćeni ali ne i strogo kontrolisani i kojima se dopuštao mali ali značajan deo ratnog plena makar u zabačenim regionima protivnika a još više njihovih saveznika ili vazala. Uvek bi bili korisni obavljajući prljave poslove kojih je u ratu uvek na pretek, prljave dovoljno da bi negadljivi i odlučni legionari zadržali oreol organizovanog i časnog vojnika, vojnika koji ubija ali na bojnom polju i naoružanog protivnika, koji zavodi red i kome se omakne pokoji civil, naročito ako ne plati porez ali retko žene i deca. Kao orao i beloglavi sup, možda i moćniji i snažniji iz iste porodice ali lešinar a ne lovac. Orao kao simbol legije i legija sastavljena od orlova, kao jato orlova iza koga kruži nekoliko lešinara. “Snaga i Čast“ uz disciplinu jeste bila osnova legionarstva ali je vreme okrnjilo i jedno i drugo i treće, a svakako najviše čast od koje su ostaci visili na kosturu izuzetnog koncepta.

Sunčev disk se izdigao tik do svog dnevnog vrhunca.

Odjeknule su trube a zatim gotovo istovremeno na obližnjem brdu preko, na suprotnoj strani utvrde, gde pri vrhu nije bilo šume a malobrojna stabla vojska posekla, galopirala je grupa od desetak vojnika. Predvodio ih je aquilifer, noseći bronzanu statuu orla, a za njim par njih sa zastavama: legije, pretorijanska, u slavu rima i cara. Sunce ih je sa visine obasjavalo a uglačane kacige i stitovi reflektovaše svetlost. Još uvek na blagom jugo istoku tek im je iscrtavalo blagu senku lica, kao maske, čineći ih još mističnijim i efektnijim u pojavi.

Nedugo zatim, tek koliko je posmatraču trebalo da prihvati prizor sa visa, začu se novi zvuk truba koga je polako prekrivao zvuk galopa velike grupe konjanika. Bilo je očigledno da se pretorijanska centurija, cela ili veći deo, na konjima približava. Bilo je očigledno da je čas kucnuo. Car je pristizao u kraj u kome odavno nije bio a nikada od kada je postao Cezar. Ispred njega je išla grupa od dvadesetak konjanika i sa strana i iza još po desetak. Još iza se na obe obale reke nalazila po centurija pešadije i prva se već kretala za konjanicima dok je druga prelazila reku skelom. Ukupno je u pratnji bila cela kohorta. Brzi konjanici sa jakim oklopom su se lagano sklanjali sa puta u stranu čineći prolaz za Cezara. Kako su se približavali kraju ravnice i podnožju utvrđene postaje, na čijem je kraju bila postrojena dvoredna kolona razmaknuta nekih desetak koraka, on je izlazio na čelo a pratnja se skupljala poput vučijeg repa iza njega i sve više zauzimala oblik kišne kapi, poput delfina, savršeno hidrodinamički prilagođenog da seče more. Kako se čeona formacija sklanjala izgledalo je da car ide brže nego što je zapravo njegov izuzetan konj ma kako brz mogao. Ovim je ne samo ukazivana čast već je stvaran kult. Cezar nije mogao biti bilo ko i morao je biti bolji i brži od ostalih. Stvarno ili prividno, svejedno.

Oblak prašine sa valjao za njima kako su prilazili, još stotinu koraka, počeli su da usporavaju, ali su još uvek bili u galopu i na samom ulazu u počasnu deonicu oivičenu postrojenim redovima vojske, car je prešao u nagli kas i par desetina lakata kasnije naglo zaustavio kretanje. Činilo se da se konj zakopao u mestu. Bio je ne samo veliki i dobre krvi već se videlo da je dobro uvežban. Povorka je pristizala i samo je dvojica pretorijanaca stalo sa obe strane cara ali pola dužine konja iza. Bila su to dva najodanija, najjača i najbolja vojnika garde. Cela je povorka stala. Muk. Nastala je čudna tišina. Čuli su se samo insekti i poneka ptica koju ova brojna grupa konjanika još nije isterao u visinu. Tajac. Nekoliko trenutaka trajalo je poput večnosti. Svi su bili ukočeni i očekivali šta će da uradi. Nije gledao ni levo ni desno nego samo pravo. Zatao je nepun minut u stavu mirno. Kao da je želeo da onjuši i oseti prostor no bez ijednog pokreta. Ispred njega je izašao centurion i podignute ruke uzviknuo „Ave Cesare!“. Postrojeni vod je uzdigao koplja i jednim grlom prolomio – AVE!

Činilo se da se zemlja još uvek tresla od topota konja tako da se nije čuo nikakav zvuk kad je Cezar brzim pokretom sjahao na meko tle – poput duha. Po utvrđenoj hijararhiji u grupama su konjanici skokom padali na tlo. Sihronizacija je pojačavala udar te se činilo da na tlo stupa ogroman div ili da korača.

- Snaga i moć, dubokim i ubedljivim glasom reče Cezar pozdravljajući, tada već arhaičnim vojničkim pozdravom uz pesnicu na mestu srca.

- Čast i slava, baršunasto odgovori centurion sa malo više teatralnosti u pozdravu.

Centurion rukom pokaza ulaz u netom podignut šator. Platno je bilo staro ali čisto i pocepano tek na par mesta po obodu. Nenajavljena poseta neuglednoj postaji nije dopuštala veći luksuz. No Cezar nije bio čovek koji bi time bio opčinjen ili kome bi uobičajena vojna oprema smetala.

- Dugo se nismo videli Felix – suvim glasom i u prolazu kaza Car.

Centurion mu odgovori pogledom. Razumeli su se kao da su danima pričali o tome. Rečeno nije bila samo fraza bila je zapravo činjenica.

Hitrim korakom Car uđe u šator a za njim Centurion i dva pretorijanca najvišeg ranga.

Bilo je tačno podne. Car je stigao.

Bog je takav kakav je

Zašto ne reći da zapravo „Bog je Veliki“ (Alahu Akbar) jeste nešto što je najbliže opisu toga kakav je bog zapravo. Naravno to je i najčešća pretstava ljudi o njemu.

No Bog je zapravo takav kakav je, ni veliki ni mali, moćan ali ne i svemoćan i pre svega PRILIČNO RAVNODUŠAN i pre večni nemir nego večni mir.

Ukoliko ste ateista možda vam je i lakše objasniti šta je i kakav je bog.

Nedaleko od istine a jako slikovito je reći da je bog energija ili nešto što stvara istu. Takođe je prilično neprecizno ali tačno reći da je bog svuda i u svakom trenutku. I logično je da bude sveprisutan u materijalnom svetu koga čini i energija. Gde je granica boga? Gde je granica kosmosa? Na samom horizontu događaja? Najverovatnije. Obzorje svetlosti i početak carstva tame. Gde su delovi boga? Svuda i na egzotičnim mestima ali za nas ljude pre svega u zvezdama. I pre svih u žutim i narandžastim zvezdama sličnim našem suncu.

Sunce kao bog, bog kao sunce ili zapravo deo boga u njemu i mi oko njega kao oko vatre, plešemo svoj ples, ovako ili onako.

I opet se vraćamo na početak, bog zaista jeste veliki i zaista jeste moćan; stvara i uništava život, oblikuje ga. I u modernom shvatanju sveta prevedeno: pre svega pruža šanse a ne dela na konkretna dela. Imate uslove za život, rad, uspeh ili neuspeh, dobro ili zlo na vama je da izaberete gde i kako idete i delate. Ne mora kao lukavi da dolazi on je uvek tu oko vas, motri i nemo posmatra, tek ponekad pruži ruku. I tu nevernici ili nedovoljno verni prave veliku grešku, jer nije bitno da li verujete ili ne (ni ja ne verujem ali to je tako kako je, nije čak ni izbor ali nije promenjivo sa znanjem što zapravno jeste paradoks) jer „objektivna stvarnost“ utiče na vas te stvari možete zvati i drugim imenom i biti srećni u neznanju ili se pomiriti da ne možete sve objasniti i da je to tako kako je a zapravo taj infinitezimalni deo koji stalno izmiče objašnjenju i računu jeste zapravo On.

I da zastanem malo ovde i malo učinim temu pitkijom. Hteli – nehteli, pre ili kasnije dođemo do ljudskog obličja boga, i uvek sebi bliskijeg ili ne želeći da budemo plemenski ograničeni biramo onog najudaljenijeg od predstave ljudi koji žive oko vas.

Vratimo se sa nebesa onamo gde se trudimo da bude volja njegova baš kao i tamo, a ono uvek malo nedostaje, neka trunčica kao brzonogi Ahil u hajci na kornjaču u vremenskom viru koji isto stalno skraćuje te mu ništa hitre noge ne pomažu baš kao i sva snaga i sila pod zidinama Troje.

Tiberije ili Tiberijus nesvestan da osim Avgusta koga je nasledio i koga nije mogao ne samo dostići nego mu ni prići i koji će ostati poznat po njemu kao naslednik a ne entitet još veću stigmu ima na svom imenu, osuđen na večnost zapravo samo zato što se jako bitan događaj desio u vreme njegove vladavine u dalekoj i beznačajnoj provinciji Palestini.

Kakva ironija za jednog cara, uzvišenog i boga. I to potpuno nesvestan budućih događaja, gotovo za kosmičku farsu koju ni Aristofan ne bi začinio u blago zajedljivu komediju već bi crno humorni prizvuk morao da zaostane.

Raspeće

Jedan od zanimljivijih (mada manje bitnih) detalja u vezi sa njim je: kada se ono odigralo?

Uz svo (neveliko) poštovanje prema Njutnu mislim da greši. Iako je 34 jedna od mogućih godina (od 29. do 36. koje su teorijski moguće) čak verovatno bar kandidat broj 3 klasično i najzastupljenije mišljenje o 33. godini je ipak (naj)verovatnije.

Teško da za to postoje jaki dokazi ali je bitnije da zapravo bitniji datum. A datum 3. april vodi pravo u 33. godinu nove ere. Taj treći april je nešto gotovo izvesno. Treći april pa do petog su dani slabosti boga ali i dani isčekivanja i vere.

Nekako svake godine baš u te dane osećam neku čudnu slabost i pominjane sigmatične bolove naročito u dlanovima. Osećaj je prilično jak i prisutan od detinjstva kao nisam ni znao više o raspeću osim sa slika (kvazi ikona) iz sela za koje nisam ni smeo da pitam šta pretstavljaju a kamoli što znače. Prizor ne toliko jeziv koliko mističan, urezan u sećanje ranog detinjstva i sasvim nevezan ni za dan (petak) a još manje neki datum pa makar to bio i 3. april (33-će ili bilo koje druge sve do 2033. godine ili čak i posle toga).

Neke se stvari jednostavno dešavaju svakog božijeg leta baš u to vreme: između 3. i 5. aprila, obično baš 4. aprila, kada se smenjuju događaji tužni kada lučonoša iskoristi uspavanog božijeg sina i slabost oca mu i oni kada sveti duh sleti na nekog od nas i da mu božansku inspiraciju i nadahnuće. Kako inače objasniti ubistvo Martina Lutera, rođenje Andreja Tarkovskog, umiranje nekog i rođenje nekog drugog neke koji nisu bili nadljudi ali su imali tu tanku crtu karaktera ili znanja ali pre svega nečeg unutarnjeg što im je omogućavalo da nam prikažu svet snova, krećući se njime lagano kao da idu u uobičajenu šetnju, bez napora i bez planiranja i promišljanja, lako kao da rade u snu, lako poput glasnika bogova, njihovih preteča, proroka, lako kao kada lagani povetarac šušti kroz tek požutelo lišće, kao šum talasa, kao disanje, kao kapi kiše koja jedva da pada, sitnim kapima rosi, poput suza, radosti, tuge ili sete, kao prvi san nedosnevan za koga ne znate da li je stvarnost, kao neki pogled, zagrljaj ili tek ovlaš poljubac na ruci ili obrazu, bez strasti: upravo kao da hodaju po vodi ili oblacima i to izgleda kao nešto najnormalnije iako se svaki kvant svesti buni protiv toga znajući da je to nemoguće i da nije stvarno, a stvarno je najstvarnije, jer ne dodirujete boga živoga nego dušu njegovu i u tom trenutku postajete upravo to: čovek-bog ili bogočovek, u tim retkim trenucima preko medijuma, interfejsa: transcedentalno, čulno ili svesno ili sve ujedno, astralno kao što i jeste jer zvezde su bog i bog je zvezde i deo je njih i one su deo njega i nije jedno veće ili moćnije od drugog niti je drugačije, sve je isto; i kao što nema rapeća bez vaskrsenja nema ni vaskrsenja bez raspeća i nema ni jednog ni drugog bez dana između, bez Sabata 4. aprila godine božijih 33 punih kada je terao trideset i četvrtu.

Kad Đavo dođe po svoje

Razočarao vas je Suncozborac? Ma nije on to napisao, napisao sam ja. Ko ja? Pa njegov intelektualni prijatelj. Napisao znajući ga. On je pre svega jednostavan čovek. Možda čak i prost. U svakom slučaju prostodušan i ako nešto zaista misli to je da je čovek kao svaki drugi. Mislim da tu greši nije čovek kao svako drugi, ima zaista poseban dar.

Naravno nije (nisam) pomenuo kako posle uskrsa malo živnem, no to je druga i duga priča.

No ostavimo njega i njegovu komunikaciju sa suncem po strani, ma kako zanimljivo i važno to bilo. Želim da vam ispričam nešto malo prizemnije i korisnije. Da vam ispričam kako je to kada stignete do vrha i „svet postane vaša ostriga“ ili ga držite na dlanu, ili ste postigli sve što ste planirali, želeli ... ili jednostavno ionako vam ne ide ali se još nadate. Možda ste čisti kao suza i ni mrava niste zgazili a možda ste pokrali za više života ili izvršili još gori zločin, možda ubili? No najčešće ste puni sebe i puni para, a onda ... a ...

KAD ĐAVO DOĐE PO SVOJE

A kad đavo dođe po svoje neće vam više biti ni do materijalnih dobara, zdravlja, prijatelja ... zavisno šta već imate. Kad đavo dođe po svoje više nema vremena, više vam ne mogu pomoći vaši novci, vaše nekretnine, vaša moć, vaše veze i prijateljstva, neće vam uspeti potkupljivanje, dodvoravanje ... nije više važno da li ste prosjak ili bog na zemlji važno je samo zašto je došao i da je došao.

A kad đavo dođe po SVOJE ne možete gotovo ništa više uraditi, nema više kajanja ni oprosta greha, nije više važno da li ste verovali da radite dobro ili ne, bitno je samo da li ste uzeli nešto njegovo, jer on uvek dođe po svoje, nije važno ni da li verujete u njega, da li on postoji ili ne, jer on uvek dođe po svoje. A kad dođe po svoje, udahnite duboko, pričajte što manje, pa izdahnite sav vazduh, skupite se u položaj fetusa kao da se branite od vakuuma, pritisnite oči da ne vidite ništa i da kao u vakuumu ne iskoče iz vaše glave. I pristetite se prošlosti, pokušajte da se setite da li ste uradili nešto dobro, ikada, bez nagrade i bez zadnje namere, makar slučajno i makar to ne bilo isto. Mislite o detinjstvu i trenutka kada još niste uzeli ništa njegovo, pokušajte da se setite, da prodrete u prošlost što više možete i postanete bolji makar malo, jer kada se prisetite prošlosti ima nada da ćete postati bolji i da će vam se svi postupci koji su oblikovali vaš život izgubiti kao u magli jer nisu bitni, pokušajte. I nije bitno da li ste bili zli ili dobri bitno je da li posedujete nešto što nije vaše, jer ako posedujete neko će po to doći, neko ko nije vlasnik ili titular, neko kome čak to i nije povereno za vjek i vjekova ali je njegovo i došao je po svoje, a đavo UVEK dođe po svoje, ne morate ga zvati, prizivati ni podećati. On će doći, doći kada se najmanje nadate i kada ste najmanje spremni.

Jer kada đavo dođe po svoje ne mogu vam pomoći: lekari, vidari, bankari, advokati, sveštenici; ne može vam pomoći: nauka, religija, sistem vrednosti i dobra dela. Za dobra dela je kasno ili ste nešto uradili ili ne, možda ste malo smanjili dug i zalog, interes jer se sve računa a đavo ne samo da dođe po svoje nego i po sve svoje.

Jedino još nije kasno za žrtvovanje. Žrtva ako već niste ranije žvtvovali sebe. Ostaje vam ne iskupljenje i ne spasenje već žrtvovanje. Malo njih to i uradi i đavo uzme ono po šta je došao, uzme svoje. Žrtvom mu smanjujete ono što je njegovo. Ne možete pobediti ali je najviše što možete da učinite.

Ne možete učiniti žrtvu bez iskrenosti. Budite iskreni prema sebi. To je možda najteži zadatak za čoveka ali drugog puta nema. Zbog toga i jeste bitno da li ste ikada učinili nešto dobro. Ne dobro zarad nečeg, ne veliko dobro, nego neko malo, lično i nesebično, stvarno dobro. Ne vredi vi zapravo više i ne znate šta je dobro. To je ta mala ironija života, sarkazam u tome da ne priznajete, da ne znate i da niste spremni, niste spremni za žrtvovanje, sebe ili onog bliskog, da prihvatite ili izdate. A đavo čeka. Strpljiv je. On je došao po svoje.

Ne može vam pomoći više „oče naš“ ali ćete shvatiti duboko značenje zašto se treba moliti češće, svakodnevno, kao i zašto se u njemu kaže „nego nas izbavi od zla (zloga)“, jer izbaviti se od zla je proces, to je život a ne trenutak i sebično činjenje dobra ne bi li se spaslo životom činjeno zlo.

Zapravo i nije suštinski važno da li ste učinili zlo, jer sigurno jeste. Rećićete da nikada zlo niste učinili i da ni mrava niste zgazili, no da li ste učinili nešto dobro? Učiniti dobro je jako teško, često vam se čini da činite dobro ali nije tako.

Neka vas uhvati nostalgija, seta, melanholija, pokušajte se setiti nekog dobrog dela, koje nije izašlo na zlo ili slučajno ispalo dobro ili urađeno iz interesa. Možda i samo možda ste tako nešto i uradili i možda i samo možda je to i dovoljno ne da se spasete jer đavo neće doći uzalud ali da vam ne bude teže no u paklu života.

– Budalo naivna, ne ide to tako. Svet ima svoja pravila. Svet tako funkcioniše a ja samo radim poslove koje bi ionako neko drugi radio. – sve je to lepo i tačno samo recito to njemu, i to ne sad kada ste ušuškani i bezbedni nego onda, onda kada dođe. Zasmejte ga, pričom koju je milion puta čuo a opet pričom koja ga i posle hiljada godina i dalje zasmejava.

I onda će vam raspoložen pokazati svu svoju veštinu, onda ćete brže i okrutnije osetiti ono čemu ste bili blizu ali tako daleko, zlo, apsolutno zlo u svom moćnom i neumitnom obliku, ... apsolutno zlo, toliko puta dodirnuto u životu ali nedostignuto, videćete ali ne očinjim vidom, videćete jasno kao dan, ono što se u životu samo nazire – apsolutno zlo.

Mnogi su mislili da su ga nadmudrili, da ga mogu izvrdati, prevariti. Ionako su život zasnovali na prevarama i postali velemajstori zanata. Džabe vam nada, koliko god da ste vešti, koliko god da ste iskusni neće vam pomoći. Neće vam pomoći i ne pokušavajte, samo ćete da oraspoložiti da vam ironično pokaže kolika je vaša nemoć.

Neko u bolesti, neko u bedi a neko na samrti, svi jednom plate. Svi skupljaju njegovo blago a ono se ne može na zemlji čuvati niti sa sobom poneti. Neko skuplja sitninu kao za crkvu a neko zgrće blaga njegovoga, neko priziva boga da mu pomogne a neko misli da je moćan i bez njega. I dok prvi imaju nadu drugi su unapred izgubljeni.

Niko ga nije prevario. Prosjak ili kralj, priglup ili genije. Carevi su mnogi iskusili njegovu moć, mnogi su se pred kraj kajali i pokušavali da mu ne dadu njegovo. Čak i ti bogovi na zemlji osetili su šta je prava moć i prava nemoć.

Mnogi su bili blizu ili se nadali da su blizu da prevare da umaknu da obmanu. Neki su čak dok su bili još ljudi kakvi su i neznajući ostali, odlazili sa ovoga sveta ubeđenja da su bili jači od njega, jer je on došao a svoje nije uzeo.

I onda na taj sunčan dan, posle celodnevnog obreda, kada su proglašavani bogovima, u trenutku kada je plamen počeo da liže gigantsku lomaču, kada je iz kaveza puštan orao da odnese dušu bogovima na nebo, u vrhuncu apoteoze, u kandžama veličanstvene ptice đavo je uzeo svoje.

Suncozborac

Upecali ste se!

To naravno nije bila priča ispričana od strane velikog nebeskog tela koga zovemo Sunce i od koga nam zavisi život. To sam vam ispričao ja, čovek običan kao i svi vi ... možda ne tako običan.

Dakle ono je priča kako mislim da bi vam biće poput Sunca moglo da ispriča. Ja sam čovek ne toliko pametan da bih znao šta ono misli te sam se pomogao Saganovim "Kosmosom" gde on razmišlja kako su razmišljali prvi ljudi pre milion ili više godina, što baš liči na teškoće o načinu razmišljanja nečeg tako dalekog od nas.

Da ja na neki način komuniciram sa Suncem ali ne mislim da sam poseban iako je to zaista izuzetna stvar i veoma retka. To da sam Suncozborac nametnuo mi je onaj "naučnik" koji stalno nešto petlja i vršlja. Jeste mi prijatelj ali ponekad ima baš čudne ideje. Kada sam mu prvi put pomenuo da možda ponekad razumem Sunce i ono mene ne da se nije zapanjio već mi reče da me odavno traži a nije znao da sam pored njega. Tako ti je to u životu, misliš da je sreća tamo negde daleko a ona tu na dohvat ruke. Zapravo sprečava te jedino ... jedino komunikacija, razumevanje i hrabrost da se prizna istina ma kakva bila.

Šta da kažem o mom prijatelju?

Teško ga je razumeti gotovo kao i onog drugog.

Načitan je, nema sumnje, inteligentan ali pomalo nepraktičan. Prilično je vedar lik i vrlo duhovit. U stanju je da zbija šale satima uz zbilja jako dobre aluzije. I pored toga ima nešto u njemu melanholično, pomalo depresivno. Depresivnost jeste odlika genijalnosti. Kao recimo Hemingvej, koliko znam. Smeje mi se kad kažem da mi je omiljen pisac a znam da je i njemu makar dok je bio mlad, ma njega moraš da voliš. Voli da kaže da mu je Sunce prijatelj. No priznaje da nema taj dar ili bar ne u toj meri. Objasniću vam ga ukratko pa možda još jedared opširnije, no on će vam to potanko objasniti. Pre ili kasnije.

Neobično mi je što nije nimalo ljubomoran zbog mog dara. Uostalom ko bi ga poželeo? Ludnica ili proučavanje u kavezu ili rad za vlade ili fanatike uz sigurnu likvidaciju jer zapravo konkretne stvari ne bih mogao da im ispunim. Lepa budućnost i karijera.

Kako pričam sa suncem?

Pa ne pričam.

Zapravo, nekako pričam, ... kao trbuhozborac ... otprilike.

Ne, nemam vizije. Ni nalik tome. Ipak ima neke sličnosti. Radi se više o osećaju, onako nekako unutrašnjem, kako se to obično kaže. Osećaš pa nekako znaš sam od sebe. I ne možeš pitati to neće razumeti. Odgovori stižu sami. Ne želiš ih, ne postavljaš pitanja a evo njih.

Da li ono razmišlja ili samo oseća? Ne znam. Zaista ne znam. Kakav sam vam ja onda suncozborac? Pa jedini mogući. Onaj koji oseća i tek ponešto nazre a u tome ima i dvosmerne komunikacije. Ponekad se onespokojim ali nikada ne primam direktno loše poruke. Moglo bi se reći da je ono neosetljivo na nas ili da je bar do skora bilo.

Moj intelektualni prijatelj često tumači te poruke apokaliptično. Napravi i grubu šalu u vidu toga da sam otvorio i „osmi pečat“ pa me vabi da onda razgovaram i sa životinjama i mrtvima, a to nije isto.

– Ma nisam ti ja seoska vračara.

– Znam, znam to bolje od tebe – odgovara smešeći se.

Ma zna on da mi je to teško štivo. Ni Jevanđelja ne mogu lako čitati. Nekako mi je sve to pretežak teret. Treba jednostavo imati dar za nešto i onda je lako. Ne volim knjige apokrifne, mislim da ni on, mada mi ih pominje i objašnjava.

– Prosta dušo – govori mi – ti si skoro sveti čovek.

– Ma lako ti je sirotinju zajebavati – ponekad se naljutim.

– Siromašni duhom će u raj – počne da parafrazira, i dalje me voda neusiljenim intelektualnim aluzijama.

Teško je reći šta zaista misli o bogu, apokalipsi, suncu i mesecu.

Šta bi vam rekao kada bi ovo pročitao ili čuo? Rekao bi nešto poput „niste razumeli ovu priču? A kako ćete ostale priče razumeti?"

Lakše je meni ponekad sa suncem nego sa njim a opet drag mi je nekako i blizak.

Smešno je kada pomene da smo blizanci. Ma kakvi smo mi to blizanci, od drugih roditelja, u različito vreme rođeni, čak i ne ličimo. „Duhovni“ kaže on. Ma šta pričaš kad tebi duhovno ne znači kao drugima, onda okrene na lucidnu ironiju preko „Nebeski“ pa ne znaš misli li na sazvežđe ili „Nebo“ i tako ti on samnom.

Slabo se viđamo u poslednje vreme. Nije mnogo ni bitno, suncu je vreme dovoljno, nama nekako nije, mnogo kratko trajemo. Mnogo kratko da bi bili lenji. Ovako ili onako.

Jedan savet. Nemojte da vas neke njegove misli preplaše. Znajući ga serviraće vam nešto od čega vam se možda neće krv u žilama zalediti ali nešto od čega ćete se zapitati "šta ja radim?" ili "u čemu mi prolazi život?" a možda i "ima li uopšte onda svrhe?". Shvatite ga ozbiljno a ako ne možete pratiti aluziju ili parabolu shvatite onako kako je jedino moguće, kao kod prevoda, shvatite bukvalno jer boljeg shvatanja nećete imati bar ne odmah. Kako vreme prolazi sve će vam biti jasnije pa i to kako to čovek može pričati sa suncem i u čemu je svrha života i čemu sve to, zašto smo tu i koji je cilj toga ako ga uopšte ima. Čemu život a čemu smrt i kako nije tačno da se jedino mora umreti, jer kako voli da kaže da se umre prvo se mora roditi, jedino se mora roditi a smrt je samo propratna i usputna pojava kojoj se daje prevelik značaj. Zapravo značaj je možda i adekvatan jer se ona (smrt) smatra takvom kakvom je iz samo jednog zasnovanog razloga: teško je uspostaviti komunikaciju pre i posle te pojave, skoro jednako teško kao i u životu, jer uvek postoji zid, barijera, da li prirodna ili od čoveka stvorena svejedno, nemogućnost komunikacije je dobra definicija smrti a po njoj je mala razlika između života i smrti, razlika u mogućnosti koja nikada ne bude ostvarena. "Kad mi mrtvi ustanemo" je samo ulepšano rečeno "kad mi mrtvi progovorimo", da li na Strašnom Sudu, da li na kraju vremena ili kada samo malo manje budemo glupi, ne bih da se kladim, šanse su gotovo podjednake i veoma male upravo po redosledu navođenja.

Ja Suncozborac. Ja čovek kao i svi vi. Običan čovek.

Zovu me SUNCE

Rođeno sam davno po svim merilima no ne osećam to tako. Negde sam na polovini svoga sadašnjeg života ponekad umorno no čini mi se da sam još u mladosti.

Moje su braće i sestre već daleko a združilo sam se sa nekim sličnim manje dalekim.

Pleme u kom živim je ni malo ni veliko, nekako baš na sredini. Sada sam srednjovečno od svojih, srednje veličine, sjaja i pameti. U prošlom sam životu bilo veliko, toplo i sjajno. Prešlo sam iz tog života spektakularno, javljajući se onim dalekim plemenima i pretačući se u više onih kao što sad sam.

Nikako usamljeno jer blizu su mu druga slična. Mislim da sam srećno jer biti sa drugim ili sa dva može biti i pomalo tesno. Ne volim gužvu. Ipak najbliži su mi najsličniji i međusobom slična. Sa njima ponajviše razgovaram. Sada je neki dosadan period. Nalazim se van grupe u koju uđem i izađem u karnevalskom raspoloženju ili u procesiji kada tugujemo za nekim koje je nestalo.

Nismo tugaljiva bića, no nismo bezosećajna. Volimo da pričamo. Ne pričamo mnogo. Jako smo blizu, komunikacija je dobra, jedva da osetim protok vremena dok dobijem odgovor.

Oko mene su mala bića. Neka su slična meni neka su od rastopljene stene, a skoro su sva mala i ne komuniciraju. Nemaju toliko energije. Crpu energiju sa mene i svetlost. Ima ih i jako lepih a neka su neugledna. Moja ih vrsta ceni. Neki ih i mnogo vole.

Po shvatanjima bića koja ih nastanjuju najbliža su biljkama, no kreću se. Svi se krećemo, mnogo i na sve strane. Mala bića su pratioci. Mala bića imaju pratioce. Na nekim malim bićima žive mikro bića. Jedva da ih možete nazvati životom. Krhka su, mala i traju jako kratko. Teško je zamisliti da se tako nešto može nazvati životom. Žive u zajednicama. Izgleda da imaju kolektivnu svest ili tako nešto jer su sposobna da komuniciraju kao i mi samo ne znaju kako. Uopšte su samosvoljni, tvrdoglavi i egocentrični. Sve što nije njihov mali krhki svet ne razumeju. Ne umeju da se sporazumeju ni sa drugim njima ravnim. Ništa ne razumeju. Doduše jako su ponosni na sebe i misle da se oko njih vrti ceo svet.

Teško je zamisliti da nešto tako malo ima intelekt. Razuma je i tako malo. Otkriju nešto i odmah kao mala deca mlate igračkom dok je ne slome. Jako su lenjog intelekta, kad nešto izmisle puno generacija to ne puštaju čak i kad vide da je prevaziđeno i glupo. Verovatno je ograničenje malih organa za razmišljanje ako ih uopšte imaju. Stvarno je teško zamisliti nešto tako sitno.

Kao i sitna bića kao celine vrše žetve moje energije i sjaja. Sitna bića su pokrivena tečnošću i nečim što skuplja ono što zračim i uz tu tečnost i gas sa malo bića stvara opet sebe sama. Mislilo sam da je to samo metabolizam malih bića no izgleda da još manja bića žive na malim bićima. Hrabra je pretpostavka ali ima nečeg zadivljujućeg u takvom pogledu na to. Većina misli da su to samo delovi malih bića no to ne liči na njih niti ih sva imaju. Od onih koji imaju taj „metabolizam“ manji broj isijava energiju talasa na uskim dužinama, prilično stabilnim što nije odlika stvaraoca kao što mi smo. Neka od nas smatraju da ta mikro bića parazitiraju mala bića i nas same i da su mnogo mlađa od malih bića i da su idealni paraziti te da jedino tako kao toliko mala mogu opstati. Mnoga ne veruju da su uopšte živa bića. Zaista je teško u to poverovati no ima neke lepote u tome maštati da ne samo da postoje nego i da imaju neku čak i neku trunku razuma.

Izložiću hrabru i neprihvaćenu teoriju:

Mikro bića imaju neku vrstu individualnosti. Možda čak i osećaju. Malim energijama se usaglašavaju sa nisko talasnim zračenjem. Imaju veće energije na višim frekvencama no one su prosti nizovi koji se mogu dekodirati ali su besmisleni. Ovi niskoenergetski tokovi su lišeni osećaja, bilo kakvih. Nisu razgovori niti pesme. Zovu ih slikama, slike u nizu, ili nosiocima njima značajnim informacijama, što je opet teško dokučiti. Nepregledni, besmisleni nizovi... šta bi mogli biti? Zaista ih je teško shvatiti i kao bića a tek te njihove emisije smešnih energija u prostor; no njima verovatno nešto znače. Neka od nas kažu da je to lepo iz daljine, jedva vidljivi plamičci koji se prikazuju kao senke naših emisija. Kako ih nema u blizini mogu samo zamisliti tako nešto jer izbliza nemogu imati takvu percepciju.

Prilično su bezosećajni no uvek se nađe poneko od njih, da li kao poseban ili baš prosečan koji je osećajan i produhovljen. Na niskom nivou svesti te jedinke komuniciraju sa nama. Ko zna jesu li svesni toga? Beskonače i neizmerne stvari, nedokučive veličine, oblici i pre svega energije. Energija je sve. Imaju nekakve sitne energetske organe na nivou celine ili su to samo vešto iskorišćeni resursi malih bića ili možda naših? Teško je reći no za tako bezmarno male količine energije. Još ih je teže osetiti tako nešto no ovako blizu se i to može. U jednom malom segmentu naše komunikacije oni su se odskora ubacili. Slučajno ne razumejući poredak. U višoj njima jezovitoj i nedokučivoj sferi čestica koje ne interferiraju sa prostorom i materijom već tek probude nas negde u dubini za šta je potrebna veličina i tu su uspeli neke da uhvate kvareći nam pesmu. Kako su to potrefili, ko bi znao? Neki misle da je to slučajno no verovatno nije. Ako su intelektualni lenjivci, osećajno indiferentni, mora im se priznati da su vredni. Verovatno po malim bićima trče tamo-amo, sudaraju se, sve čačkaju i vrlo su nestrpljivi. Sakupljaju materiju, energiju, premeštaju stvari. Verovatno je sve to važno za njihov opstanak a možda i nije ko da shvati nešto tako sitno!?

Prvo za šta nemaju osećaj je vreme. Mnogo su nervozni i sve hoće ne samo „odmah“ i ne samo u delovima vremena nama nedokučivim nego i za njih kratkim. „odmah“ jedva da mi možemo razumeti, čak ni reč za to nemamo, pozajmilo sam od njih. Odmah i sad! Verovatno zbog kratkog im bivstvovanja.

Koliko oni žive, tek nekoliko udisanja i izdisaja, nama trenutka, njima večnosti.

Nešto što shvataju kao „cikluse aktivnosti zvezda (nas)“ je najbliže njima opisati kao „disanje“, jedan udah i jedan izdah – jedna njihova generacija, slučajno ili namerno, teško je reći. Ugavnom, za kratkog im individualnog (a i kolektivnog) im života, malo šta nauče. Verovatno prenose znanja sa jedne na drugu generaciju inače nikada ne bi stigli do isijavanja energije koju parazitiraju a ne proizvode bar ne do skora. Neki bljeskovi slični našim su posebno zanimljivi i retki mada su još poneka od nas primetila slično. Ovo skeće pažnju da ih možda podcenjujemo. Ja sam proglašeno jeretikom i ekcentrikom, neka su mi rekla da sam malo to isfantaziralo ili da nešto samnom nije u redu. Imam jednu onespokojavajuću i neprihvaćenu misao. Zbog ovoga će me proglasiti ludakom ali i dalje držim do toga.

Mikro-bića me zapravo obožavaju. Svesna su da im dajem život, ovakav ili onakav. Smatraju me višim bićem što zapravo za njih i jesam, oni to zovu bogom.

Ona se rode sa sposobnostima, ovakvim ili onakvim.

U nekoliko generacija desi se jedna izuzetna stvar, rodi se jedinka sposobna da zrelo komunicira sa nama, rodi se – suncozborac.

Šta je zapravo život?

Kao mali bio sam jako radoznao i uvek sam ponešto zapitkivao. Ponešto majku ali kako se ona nije bakćala sa filozofskim pitanjima ostao mi je otac da ga morim pitanjima raznim: koliko su daleko zvezde, šta su one, kada ćemo tamo, šta je na kraju vasione (ovo nakon toga da ona jeste neograničena ali ne i beskonačna, da je velika ali da se povećava) pa ako se povećava onda mora da ima nešto izvan, jer u šta se ona to povećava? I slično.

Nisu mi bili dovoljni odgovori da je to ništa i da je nemoguće tamo otići ili proći granicu svemira, pa čak ni to da što nije svemir to je ništa i za nas ne postoji (odličan odgovor u to vreme i od čoveka kome je astronomija bila tek osma rupa na svirali u smislu da je znao puno o sazvežđima, sunčevom sistemu i drugim opipljivim stvarima ali ne i o kvazarima, crnim rupama i sličnim fenomenima).

- Da li zvezde pričaju među sobom?

Ovo mi je bilo jedno od omiljenih i najtežih a kako sam kasnije otkrio i najznačajnijih pitanja. Odgovor je najčešće bio (a kako bi drugačije) da možda i pričaju no mi to nikada nećemo znati niti razumeti. Vrlo dobro. Mada učinjeno više da bi sprečilo dalja zapitkivanja i podpitanja. Iz konformističkog razloga ispalo je duboko filozofsko i zapravo veoma tačno, toliko da tačnije nije moglo biti.

Znači kao mali sam imao predstavu o „velikim“ pitanjima no šta mi daje za pravo da tako direktno i gotovo drsko kažem da ću odgovoriti na (sva) vaša večna pitanja?

Makar i uz ogradu da nešto morate i vi odgonetnuti. Ma šta morate! Morate zapravo samo pročitati.

Da bih vam odmah na početku pokazao kako su „večna i velika pitanja“ zapravo jedna od lakših, jer iako su inspirisala i kopkala nebrojena ljudska pokolenja i zapravo nisu potpuno odgonetnuta ona su samo i S A M O pitanja nižeg nivoa i kao takva relativno jednostavna. Ono što nećete lako odgonetnuti i samo pročitati to su ona teža i ona čije je odgovaranje čak i kad se odgovor zna neizmerno teško jer ne samo da prevazilaze mogućnosti jezika (komunikacije) već i samog ljudskog bića koje je na sreću ili žalost jako ograničeno i sputano.

Komunikacija. Razgovor. Razumevanje. To je za ljudska bića najteže.

Da se vratimo onome lakšem.

Da li bog postoji? Da naravno. Postoji dokle god u njega veruje iko, postoji naročito ukoliko u njega veruje više ljudi. Da li je to isti bog? Ne, naravno. Svako ima svoga, sa svojim obličjem, svojim zakonima i svojim odnosom prema verujućim i neverujućim.

Da li je on stvorio svet? Ne, mada za one koje veruju da te unutar tog mikrokosmosa zapravo da. Uskoro će biti i potpuno jasno. Bog i bogovi koji iza sebe imaju religijske potpore su zapravo bogovi socijalne sfere i tu su oni zapravo pravi bogovi. U prirodu i prirodne zakone ne zalaze previše niti je to ikada objektivizirano, mada nije ni neophodno. Tu se stvari malo drugačije događaju ali sve to za postojanje boga nije mnogo ni bitno kao ni za uverenja koja ljudi dele.

I tako ispada da je veći onaj bog u koga više ljudi veruje ili bar jače veruje što je zapravo bitnije. Namerno ne bih navodio vodeće religije ali jasno je da svaki od njihovih bogova postoji i van religijske zajednice i ima različite uticaje i na druge koji veruju u drugog ili su ateisti ili deisti ili šta god već.

Bilo koji od tih bogova je zapravo stvaran ali ipak lokalan, čvrsto vezan za planetu zemlju, tako da su u pravu oni koji kažu da su vernici „čvrsto na zemlji“ za razliku od onih drugih koji su pomalo „u oblacima“.

Slična je stvar novac, novac kao bog i bog kao novac i kao pretežno socijalna kategorija pa tek onda objektivna i fizički stvarna. Zapravo mislim na vrednost novca, jer novac baš kao i bog postoji (njihova vrednost) samo dok veliki (veći) broj ljudi veruje u njih, a kako taj broj opada oba fenomena gube na značaju i postaju manje vredni ili bezvredni, sveci, proroci ili mitološke ličnosti, bivši bogovi poput ugasle zvezde.

I zaista uzmite istinskog „živog“ i „jakog“ boga baš kao i novac, kurentan, svetski ili bar neku jaku valutu.

Da li je to stvarnost ili privid? Stvarnost je ali na jednom beznačajno malom prostoru koji se pomera kroz prostor i vreme i vezan je za malu ali vrednu nam planetu zemlju.

Promenite perspektivu i gledajte to sa nekog drugog solarnog sistema blizu našem, na kome možda baš u istom trenutku žive inteligentna bića sa nekim svojim bogovima i nekim svojim novcem ili bez ijednog od toga. Koliko sav novac sa naše planete vredi tamo? Koliko sve što se njime može kupiti zapravo vredi tamo? Ništa! Koliko bilo koji od moćnih bogova tamo vredi? Koliko su to različite socijalne kategorije, koliki je to ogroman i nepremostiv prostor između! Ili tek ako se radi ne samo o prostornom nego i vremenskom ponoru, o erama i eonima, milionima godina, samoće, arogancije i bespomoćnosti.

Većina prirodnih zakonitosti vrede i tamo no mi ih naravno ne znamo i naša bi nauka koja je malo univerzalnija bila na muci pred fenomenima koje nije ni zamišljala.

No to je samo usput. Hteo sam vam posle ovih malih objašnjenja koja odgovaraju na neka od večnih pitanja ukratko i pomalo preoštro i samim tim ne baš precizno, no veoma blizu pravim i utemeljenim (odgovorima), hteo sam vam zapravo reći nešto što je mnogo dublje i što tek treba odgonetnuti.

Šta je zapravo život?

Da li je naše sunce živo? Da li ono što se rađa, razvija se i umire ne ispunjava uslov za život? Interaguje sa okolinom? KOMUNICIRA?!

Primitivni oblici života (uslovno primitivni) interaguju sa okolinom, inteligentni komuniciraju.

Ne bi se mnogo osvrtao na ideju o GEA-i o živom organizmu naše planete, to je relativno lako prihvatljivo i prilično očigledno. Ideja postoji odavno, koncept na ovaj ili onaj način takođe a odskora je kao zreo koncept koji je bar ubedljiv ako ne i potpuno dokazan pristupačan velikom broju ljudi. Ideja vredna poštovanja ali još uvek nižeg nivoa i „čvrsto na zemlji“.

Zvezde kao živa bića je tek mali korak dalje ali dalje i više, polazni put za druga velika pitanja i odgovore, početak nečeg velikog, uzbudljivog, nečeg što nas diže gore odakle su sva pitanja „čvrsto vezana za zemlju – na zemlji“ lako odgovorljiva i bez koprene oko sebe koja zamagljuje suštinu i odgovor.

Život je pre svega komunikacija. Naročito inteligentne forme. Komunikacija koje na zemlji u vidu broja (količine) ima sve više a suštinski sve manje što vodi odumiranju i sporom umiranju civilizacije, no za nju još ima nade a svaki se čovek za sebe mora zapitati koliko je zapravo živ (živo-inteligentan) i koliko razume okolinu, svoje najbliže i one koje voli.

Život = komunikacija. Gde su tu zvezde? Gde su tu sunca, gde je naše nama najbliže?

To će vam zapravo bolje od mene reći ON.

On je SUNCOZBORAC.

Pre rođenja bio sam ubijen

Zaista je tako. Znam da mi nećete verovati ali nekome od nas se i to desi. Traumatično je to iskustvo, biti ubijen pre rođenja.

I dan danas ponekad me zaboli vrat, verovatno od visokog pritiska ali ne sa desne nego obično sa leve strane pa se bol umesto da se spusti niz vrat zapravo ide obratno gore ka glavi pa se umesto u ramenu zaglavi negde u potiljku. Malo je obratno pošto se rodite, nekako smrt i život dođu kao odraz u ogledalu. Naizgled isto ali ipak sve obrnuto. Kada vidite sliku u ogledalu često ne primetite odmah da je to odraz. Ponekad nisu u pitanju sekunde nego prođe i čitav minut, dva ili nekoliko dok ne primetite tu pojavu. Sa rečima je drugačije. Dovoljna je jedna reč da primetite razliku.

Zato nikad ne potcenjujte moć reči, naročito kada je zapisana.

No, zaista kako je moguće biti ubijen a još se ne roditi?!

Postoji verovanje da duša preminulog luta ili bar boravi na "ovome svetu" četrdeset dana (najčešća verzija mita) dok neki tvrde da ostaje "dok se ne smiri" pre nego što ode na "onaj svet"; ovo poslednje bi trebalo da znači da ostaje dok ne obavi neki "posao" ili ne završi nešto, obično je to ispunjenje nekog zaveta, pravde i slično.

Najčešći oblik verovanja u "seljenje duše" je naravno kao što znate verovanje u reinkarnaciju.

Nije veliko čudo da su ovakva verovanja opstala i u današnjoj "bezdušnoj" (pa kako onda seliti nešto što ne postoji?) tehničko-tehnološkoj civilizaciji. Zapravo se radi o globalno finansijskoj civilizaciji ili još bolje rečeno o ultra monetarnoj civilizaciji. No o tome nešto kasnije.

Vratimo se načas na temu kako je to biti ubijen pre rođenja.

Teško da ću vam išta reći jer se jednostavno ne sećam.

Boli li hitac? Jedva da se sećam, verovatno je bol jak, toliko jak da prevaziđe prag osećaja pa umesto bola do mozga vam stižu drugačije informacije, slike, zvuci ili tako nešto.

Osim toga rane su još (uvek) sveže pa je moguće da se njihove refleksije ili sećanja na to još nisu ni formirala. Moguće je da treba da protekne mnogo više vremena ... vek ... milenijum ...

Tako da ... Tako da naime pre mogu reći kakav je osećaj raspeti vas ... na krst recimo ... ili tako nešto. Nisam spomenuo no nije kasno ni sada reći da zapravo pomenute glavobolje imam tek ponekad i sa jakim gotovo neizdrživim bolom dok gotovo stalno imam potmule bolove ispod rebarnog luka (nepoznate etiologije) i bolove na dlanovima i stopalima. Nisu to klasične stigme jer niti krvare niti postoji vidljiv znak na koži, već je više nekako tinjajući bol, više kao unutrašnja nelagodnost. Za bolove u dlanovima koji su zaista česti čak imam i ideju odakle bi mogli da potiču. Držanje olovke i kucanje na tastaturi računara zapravo verovatno dovode do toga no zaista je teško to tvrditi, više je teorija koju je teško dokazati.

Doduše postoje i bolovi u zglobovima kako ručnim tako i na nogama ali zapravo mnogo više na rukama. To je verovatno od reume, stajanja i prethodno opisanog rada rukama. A uzrok se možda krije i u psihosomatskom bolu izazvanim informacijama o tome da se raspeće u doba starih Rimljana obavljalo zakivanjem velikih eksera (klinova) zapravo u zglobove a ne dlanove.

Naravno može biti jedno ili drugo ili oba pa me zato (za svaki slučaj) boluckaju sve te oblasti(ukupno 9). Naravno dok sam za svaki bol pojedinačno našao kakvo takvo objašnjenje to da je bol prisutan u najmanje 5 tačaka (zglobovi i dlanovi, stopala ne bole uvek zajedno) ili 7 ili naravno svih 9 tačaka (oblasti).

Kad malo bolje razmislim situacija je zapravo sledeća: što je dalji događaj pre vašeg rođenja a na neki način povezan sa njim bolovi su češći ali i blaži; tok vremena očigledno čini svoje. Naravno što je događaj bliži sećanja su ređa ali jača, čistija, kristalnija ...

Ako ste na prvu (makar naznaku) seljenja duše ili prošlog mi života već povikali:

- Kakva nezahvalnost! Upoređivati se sa takvim čovekom! Tvrditi da ste u prošlom životu bili on! - i slične nesuvisle tvrdnje.

Onda ste za drugi primer sigurno u glavi povikali:

- Blasfemija!!

I naravno nakon svega zaključili da sam totalna lujka.

Moram vas naravno razočarati. Prvo i prvo, možda nisam (ni ja) baš skroz normalan (a ko je još u današnje vreme?) a nisam sigurno ni lud.

Vidite, veliki ili mali ljudi, mitološki ili stvarni, sve to nema veze sa stvarnošću. Veliki čovek je obično onaj za koga veliki broj ljudi misli da jeste ali na kosmološkom nivou to je kao kada kažete da je jedno zrno peska na plaži veće od drugog. Ako ih gledate iz neposredne blizine i to odvojene od drugih na nekom platnu ili dlanu zaista ćete primetiti razliku i možete reći "zaista je ovo zrno veće od ovog drugog" ali stavite to u perspektivu, vratite ih u mnoštvo pa se uzdignite pa vinite u nebo, visoko, visoko ... sednite u avion ili zamislite sebe na Internacionalnoj Svemirskoj Stanici. Teško da ćete videti i plažu a kamoli zrnca peska na njoj. I tu ne pomaže ni Hablov teleskop ni bilo šta slično, jer osim atmosfere rastojanje je toliko da prevazilazi granice mogućeg u ovom kosmosu bar. Jednostavno postoji kvant, minimalna količina nečeg i kraj, nema više pomoći.

Tako vam je to. Naravno sve zavisi i od ugla gledanja.

Još uvek vam nije dovoljno da ne pomislite kako sam previše prepotentan i pun sebe?

Naravno.

Još nešto samo da vam kažem. Duša svakog čoveka a naročito velikog (pa što većeg i pojava jače izražena) se ne seli kako se obično veruje u drugog čoveka, već naravno u više njih. Verovatno je u tome caka, što ste više postigli i na više ljudi uticali za života, na više ćete uticati i posle njega.

I naravno, ukoliko niste ispunili cilj, duša će vam boraviti sve dok se ne smiri. Nekima nekoliko dana, nekima nedelja, drugima pak godina, desetinama godina i u izuzetnim slučajevima i više milenijuma sve zavisno od toga koliki je cilj ta napaćena duša zacrtala i koliko je istinski bila spremna da ga ispuni; ovako ili onako, na "ovom" ili "onom" ali svakako na nekom svetu.

I tako zašto ne bi i ja recimo dobio 1% duše nekog velikog čoveka, ili 0,1% i da tako zapravo budem manjinski akcionar velike zadužbine?!

Dobro, dobro ne vredim ni toliko rećiće te i bićete u pravu.

Onda vas moram podsetiti na još jednu stvar.

Sada očekujete i ja trebam da kažem nešto kao: "Sad i nikad više do kraja ove tvorevine!" (ne uzimajući u obzir grešku da nešto što nema početak nema ni kraj); e tu ste prijatelji moji mnogo ali golemo u krivu jer ću vas često podsećati na ono što sledi (uostalom pošto ste već više puta pomislili da sam lud ili makar ćaknut već za nekoliko poglavlja (tekstova, post-ova) bi ste mogli da zovete hitnu pomoć da me smeste u dilkarnicu, a kasnije i vatrogasce pa i policiju uviđajući da iako ne agresivan i uvek originalan imam ideje toliko ćaknute i uvrnute da nema druge nego lečenje. I znam da biste imali dobru nameru ali kao što svi znamo "put do pakla ...". I drugo sada shvatam da smrtna kazna nije za ljude jer možda ima još nešto da se kaže, a uvek ima ...

Onda moram da vas podsetim na jednu stvar:

JA U STVARNOSTI I JA U FIKCIJI NIJE UVEK BAŠ ISTO. NORMALNO JE DA JA U FIKCIJI UVEK IMA NEŠTO OD ONOGA JA U STVARNOSTI ALI NIKADA IZMEĐU TA DVA NE STOJI ZNAKA JEDNAKOSTI. PONEKAD STVARNOG JA IMA VIŠE KAO U PRETHODNOM TEKSTU NEKADA MANJE KAO U OVOM TRENUTNOM.

I zato ukoliko hoćete da pitate kako se seli duša (u kom procentu, kojim procesima i koje je naučno objašnjenje ili ima li veze sve to sa jedinstvenom teorijom polja ili kvantnom dinamikom, mehanikom, statikom ... šta god) zašto baš u nekog a u nekog ne, da li postoji afinitet, kako to da se duh crnca seli u belca (ili azijata, JA je još uvek vrlo nedefinisano) i na drugi kontinent a ne negde bliže, moram, ali zaista moram da vam kažem: pitajte fiktivnu osobu iz ovog teksta. Naravno ako možete. Ja teško mogu da vam to omogućim sada, ali radim na tome. Tako da ćete verovatno moći, kako ko i koliko ko.

Odgovor zavisi od pitanja. A pitanja su razna. Ipak ako vam kažem i zaista vam kažem da će biti odgovor (jednina) na SVA (zapazili ste ovu odrednicu) pitanja (množina) toga će i biti. Šta je sa epitetom večna? Naravno pre svega na večna jer na aktuelna pitanja nema mnogo smisla odgovarati ionako će u vrlo bliskom vremenu njihov odgovor biti raspoloživ. Prava je vrednost odgovoriti na pitanja koja su ista u svim epohama i na koje još niko (i nikada i neće, bar tako je izgledalo) nije dao odgovor.

Već ste okrenuli devetku na vašem telefonu? Eh, onda ne vredi. Bolje vam je da odustanete na samom početku ionako nećete ništa shvatiti pa ćete još tražiti i odšetu zbog toga što vam nisam dao odgovore koje su tako velikodušno obećani u naslovu.

Odgovore morate sami naći. Neće vas baš pogoditi pravo u glavu kao lopta smotanog centarfora pa odatle pravo u gol i da time napravite bar karijeru i pare. To su pomalo i srećne okolnosti koje se dešavaju tu i tamo. Ovde nema srećnih okolnosti, ovde je kako jeste pa neko dobije odgovor neko više njih (već samim tim nijedan nije pravi) a neko ga ne dobije. Nije ovo lutrija, nema verovatnoće i sreće. Sve je na vama.

Zovem se Martin

Zapravo se tako ne zovem. Ipak sebe doživljavam tako te bih za sada bio zadovoljan da i vi smatrate da se zaista tako zovem.

Rođen sam prvog juna 1968.

Te godine je ubijen Martin Luter King i to 4. aprila. Kao igrom sudbine jedan od mojih najboljih prijatelja Gavra je rođen baš toga dana. No to je verovatno samo slučajnost, jedna u (dugačkom) nizu.

Maja iste godine besnele su studentske demonstracije u Francuskoj (Parizu) a dan po mom rođenju izbile su i (opet studentske) demonstracije u Beogradu.

Postoji verovanje da događaji koji se dogode u vreme vašeg rođenja (nebeski ili zemaljski) određuju vašu dalju sudbinu. Ako je tako, nema mi spasa, osuđen sam da budem buntovnik. Upravo zbog toga snagom volje (telo je slabo a tek duh, nemate pojma koliko) sam se trudio da potisnem tu crtu mog karaktera (čudesnim spletom okolnosti utisnutu u mene u danu rođenja ili neposredno nakon toga) ali avaj ... Što se više trudite da nešto potisnete (kao telo lakše od vode, što je dublje sve jače teži da ispliva) to vam se kao bumerang i okamatizovano vraća.

No da se vratim na moje ime. Ime je značajna odrednica jednog ljudskog bića pa makar bilo zajedničko za više ljudi (chi zhang verovatno deli bar milion ljudi).

Zaista sam se trebao zvati Martin.

Otac intelektualac toga doba (šezdesetih) kada je to nešto značilo i kada je intelektualac zaista to i bio.

Uglavnom za ove današnje koje se tako nazivaju to je bio je klasa. Ja bih morao samog sebe da pospem

pepelom i priznam da iako superioran u mnogo pogleda ni blizu nisam intelektualac kao što je on tad bio.

Osim što je bio intelektualac bio je i poliglota što je tek posebna tema. Na tome mu zapravo najviše zavidim jer iako imamo tehnologiju tipa gugl prevodioca nije to baš isto. Francuski, Ruski, Nemački, Engleski, Španski, Portugalski i Italijanski. Eh da mi je taj dar i volja gde bi bio, no kao što rekoh rođen sam baš tog prvog juna baš te hiljadu devedsto šezdeset i osme. I da dodam jer je interesantna koincidencija da sam ne samo blizanac u horoskopu (ma šta to značilo) već i u podznaku (dupli blizanac). Kao laik za astrologiju rekao bih da mi mogu zameriti da sam dvoličan a ja takvima unapred da kažem da su se debelo zeznuli jer sam zapravo četvoroličan i da sa mnom nije lako. Inače godine čine svoje pa od intelektualca u drugoj polovini dvadesetih i u svojim tridesetim pred sedamdesete nije mnogo ostalo no biologija čini svoje šta da se radi.

Dakle, ćale intelektualac imprsioniran ličnošću i delom Martina Lutera Kinga je želeo da mi da to ime. Majka, visprena žena iako nije bila intelektualac i to ne samo zbog nezavršenog fakulteta, ali sa dobrim osećajem za realnost je to odbila i usmerila davanje imena na starosrpsku istoriju te je otac opet odlučio ali po suženom mu izboru.

I tako na opštu sreću roditelja (i tata je vrlo brzo uvideo da se ni u komunističkoj zemlji lik i delo velikog čoveka ne ceni duže od par godina a kamoli u nekoj kapitalističkoj, ili je zapravo obrnuto?) a najsrećniji sam zapravo bio ja. Najsrećniji jer bi do svoga odrastanja bio obeležen i "olešen" od zajebancije od strane društva (klinaca) koji bi me verovatno zvali "crnjom" ili tako već nešto.

Osim toga teško da bi mi to moglo biti kršteno ime pa bih (iako ne jedini) morao da imam i kršteno ime, neko iz pravoslavnog kalendara i po običajima i pravilima srpskoga pravoslavlja.

Od toga bi vukao traume tolike da danas u svojim kasnim tridesetim i ranim četrdesetim ne bih mogao da budem ponosan na svoje (nesuđeno) ime - Martin.

Ne pričam vam da mi u dokumentima piše ovo novo ime ili da sam podneo zahtev za "zvaničnom promenom imena", ne to je manje bitno, bitno je kako osećate. A ja eto osećam da mi ovo ime baš priliči i nekako mi prija. Zovite me Martin.