Kad Đavo dođe po svoje

Razočarao vas je Suncozborac? Ma nije on to napisao, napisao sam ja. Ko ja? Pa njegov intelektualni prijatelj. Napisao znajući ga. On je pre svega jednostavan čovek. Možda čak i prost. U svakom slučaju prostodušan i ako nešto zaista misli to je da je čovek kao svaki drugi. Mislim da tu greši nije čovek kao svako drugi, ima zaista poseban dar.

Naravno nije (nisam) pomenuo kako posle uskrsa malo živnem, no to je druga i duga priča.

No ostavimo njega i njegovu komunikaciju sa suncem po strani, ma kako zanimljivo i važno to bilo. Želim da vam ispričam nešto malo prizemnije i korisnije. Da vam ispričam kako je to kada stignete do vrha i „svet postane vaša ostriga“ ili ga držite na dlanu, ili ste postigli sve što ste planirali, želeli ... ili jednostavno ionako vam ne ide ali se još nadate. Možda ste čisti kao suza i ni mrava niste zgazili a možda ste pokrali za više života ili izvršili još gori zločin, možda ubili? No najčešće ste puni sebe i puni para, a onda ... a ...

KAD ĐAVO DOĐE PO SVOJE

A kad đavo dođe po svoje neće vam više biti ni do materijalnih dobara, zdravlja, prijatelja ... zavisno šta već imate. Kad đavo dođe po svoje više nema vremena, više vam ne mogu pomoći vaši novci, vaše nekretnine, vaša moć, vaše veze i prijateljstva, neće vam uspeti potkupljivanje, dodvoravanje ... nije više važno da li ste prosjak ili bog na zemlji važno je samo zašto je došao i da je došao.

A kad đavo dođe po SVOJE ne možete gotovo ništa više uraditi, nema više kajanja ni oprosta greha, nije više važno da li ste verovali da radite dobro ili ne, bitno je samo da li ste uzeli nešto njegovo, jer on uvek dođe po svoje, nije važno ni da li verujete u njega, da li on postoji ili ne, jer on uvek dođe po svoje. A kad dođe po svoje, udahnite duboko, pričajte što manje, pa izdahnite sav vazduh, skupite se u položaj fetusa kao da se branite od vakuuma, pritisnite oči da ne vidite ništa i da kao u vakuumu ne iskoče iz vaše glave. I pristetite se prošlosti, pokušajte da se setite da li ste uradili nešto dobro, ikada, bez nagrade i bez zadnje namere, makar slučajno i makar to ne bilo isto. Mislite o detinjstvu i trenutka kada još niste uzeli ništa njegovo, pokušajte da se setite, da prodrete u prošlost što više možete i postanete bolji makar malo, jer kada se prisetite prošlosti ima nada da ćete postati bolji i da će vam se svi postupci koji su oblikovali vaš život izgubiti kao u magli jer nisu bitni, pokušajte. I nije bitno da li ste bili zli ili dobri bitno je da li posedujete nešto što nije vaše, jer ako posedujete neko će po to doći, neko ko nije vlasnik ili titular, neko kome čak to i nije povereno za vjek i vjekova ali je njegovo i došao je po svoje, a đavo UVEK dođe po svoje, ne morate ga zvati, prizivati ni podećati. On će doći, doći kada se najmanje nadate i kada ste najmanje spremni.

Jer kada đavo dođe po svoje ne mogu vam pomoći: lekari, vidari, bankari, advokati, sveštenici; ne može vam pomoći: nauka, religija, sistem vrednosti i dobra dela. Za dobra dela je kasno ili ste nešto uradili ili ne, možda ste malo smanjili dug i zalog, interes jer se sve računa a đavo ne samo da dođe po svoje nego i po sve svoje.

Jedino još nije kasno za žrtvovanje. Žrtva ako već niste ranije žvtvovali sebe. Ostaje vam ne iskupljenje i ne spasenje već žrtvovanje. Malo njih to i uradi i đavo uzme ono po šta je došao, uzme svoje. Žrtvom mu smanjujete ono što je njegovo. Ne možete pobediti ali je najviše što možete da učinite.

Ne možete učiniti žrtvu bez iskrenosti. Budite iskreni prema sebi. To je možda najteži zadatak za čoveka ali drugog puta nema. Zbog toga i jeste bitno da li ste ikada učinili nešto dobro. Ne dobro zarad nečeg, ne veliko dobro, nego neko malo, lično i nesebično, stvarno dobro. Ne vredi vi zapravo više i ne znate šta je dobro. To je ta mala ironija života, sarkazam u tome da ne priznajete, da ne znate i da niste spremni, niste spremni za žrtvovanje, sebe ili onog bliskog, da prihvatite ili izdate. A đavo čeka. Strpljiv je. On je došao po svoje.

Ne može vam pomoći više „oče naš“ ali ćete shvatiti duboko značenje zašto se treba moliti češće, svakodnevno, kao i zašto se u njemu kaže „nego nas izbavi od zla (zloga)“, jer izbaviti se od zla je proces, to je život a ne trenutak i sebično činjenje dobra ne bi li se spaslo životom činjeno zlo.

Zapravo i nije suštinski važno da li ste učinili zlo, jer sigurno jeste. Rećićete da nikada zlo niste učinili i da ni mrava niste zgazili, no da li ste učinili nešto dobro? Učiniti dobro je jako teško, često vam se čini da činite dobro ali nije tako.

Neka vas uhvati nostalgija, seta, melanholija, pokušajte se setiti nekog dobrog dela, koje nije izašlo na zlo ili slučajno ispalo dobro ili urađeno iz interesa. Možda i samo možda ste tako nešto i uradili i možda i samo možda je to i dovoljno ne da se spasete jer đavo neće doći uzalud ali da vam ne bude teže no u paklu života.

– Budalo naivna, ne ide to tako. Svet ima svoja pravila. Svet tako funkcioniše a ja samo radim poslove koje bi ionako neko drugi radio. – sve je to lepo i tačno samo recito to njemu, i to ne sad kada ste ušuškani i bezbedni nego onda, onda kada dođe. Zasmejte ga, pričom koju je milion puta čuo a opet pričom koja ga i posle hiljada godina i dalje zasmejava.

I onda će vam raspoložen pokazati svu svoju veštinu, onda ćete brže i okrutnije osetiti ono čemu ste bili blizu ali tako daleko, zlo, apsolutno zlo u svom moćnom i neumitnom obliku, ... apsolutno zlo, toliko puta dodirnuto u životu ali nedostignuto, videćete ali ne očinjim vidom, videćete jasno kao dan, ono što se u životu samo nazire – apsolutno zlo.

Mnogi su mislili da su ga nadmudrili, da ga mogu izvrdati, prevariti. Ionako su život zasnovali na prevarama i postali velemajstori zanata. Džabe vam nada, koliko god da ste vešti, koliko god da ste iskusni neće vam pomoći. Neće vam pomoći i ne pokušavajte, samo ćete da oraspoložiti da vam ironično pokaže kolika je vaša nemoć.

Neko u bolesti, neko u bedi a neko na samrti, svi jednom plate. Svi skupljaju njegovo blago a ono se ne može na zemlji čuvati niti sa sobom poneti. Neko skuplja sitninu kao za crkvu a neko zgrće blaga njegovoga, neko priziva boga da mu pomogne a neko misli da je moćan i bez njega. I dok prvi imaju nadu drugi su unapred izgubljeni.

Niko ga nije prevario. Prosjak ili kralj, priglup ili genije. Carevi su mnogi iskusili njegovu moć, mnogi su se pred kraj kajali i pokušavali da mu ne dadu njegovo. Čak i ti bogovi na zemlji osetili su šta je prava moć i prava nemoć.

Mnogi su bili blizu ili se nadali da su blizu da prevare da umaknu da obmanu. Neki su čak dok su bili još ljudi kakvi su i neznajući ostali, odlazili sa ovoga sveta ubeđenja da su bili jači od njega, jer je on došao a svoje nije uzeo.

I onda na taj sunčan dan, posle celodnevnog obreda, kada su proglašavani bogovima, u trenutku kada je plamen počeo da liže gigantsku lomaču, kada je iz kaveza puštan orao da odnese dušu bogovima na nebo, u vrhuncu apoteoze, u kandžama veličanstvene ptice đavo je uzeo svoje.

Suncozborac

Upecali ste se!

To naravno nije bila priča ispričana od strane velikog nebeskog tela koga zovemo Sunce i od koga nam zavisi život. To sam vam ispričao ja, čovek običan kao i svi vi ... možda ne tako običan.

Dakle ono je priča kako mislim da bi vam biće poput Sunca moglo da ispriča. Ja sam čovek ne toliko pametan da bih znao šta ono misli te sam se pomogao Saganovim "Kosmosom" gde on razmišlja kako su razmišljali prvi ljudi pre milion ili više godina, što baš liči na teškoće o načinu razmišljanja nečeg tako dalekog od nas.

Da ja na neki način komuniciram sa Suncem ali ne mislim da sam poseban iako je to zaista izuzetna stvar i veoma retka. To da sam Suncozborac nametnuo mi je onaj "naučnik" koji stalno nešto petlja i vršlja. Jeste mi prijatelj ali ponekad ima baš čudne ideje. Kada sam mu prvi put pomenuo da možda ponekad razumem Sunce i ono mene ne da se nije zapanjio već mi reče da me odavno traži a nije znao da sam pored njega. Tako ti je to u životu, misliš da je sreća tamo negde daleko a ona tu na dohvat ruke. Zapravo sprečava te jedino ... jedino komunikacija, razumevanje i hrabrost da se prizna istina ma kakva bila.

Šta da kažem o mom prijatelju?

Teško ga je razumeti gotovo kao i onog drugog.

Načitan je, nema sumnje, inteligentan ali pomalo nepraktičan. Prilično je vedar lik i vrlo duhovit. U stanju je da zbija šale satima uz zbilja jako dobre aluzije. I pored toga ima nešto u njemu melanholično, pomalo depresivno. Depresivnost jeste odlika genijalnosti. Kao recimo Hemingvej, koliko znam. Smeje mi se kad kažem da mi je omiljen pisac a znam da je i njemu makar dok je bio mlad, ma njega moraš da voliš. Voli da kaže da mu je Sunce prijatelj. No priznaje da nema taj dar ili bar ne u toj meri. Objasniću vam ga ukratko pa možda još jedared opširnije, no on će vam to potanko objasniti. Pre ili kasnije.

Neobično mi je što nije nimalo ljubomoran zbog mog dara. Uostalom ko bi ga poželeo? Ludnica ili proučavanje u kavezu ili rad za vlade ili fanatike uz sigurnu likvidaciju jer zapravo konkretne stvari ne bih mogao da im ispunim. Lepa budućnost i karijera.

Kako pričam sa suncem?

Pa ne pričam.

Zapravo, nekako pričam, ... kao trbuhozborac ... otprilike.

Ne, nemam vizije. Ni nalik tome. Ipak ima neke sličnosti. Radi se više o osećaju, onako nekako unutrašnjem, kako se to obično kaže. Osećaš pa nekako znaš sam od sebe. I ne možeš pitati to neće razumeti. Odgovori stižu sami. Ne želiš ih, ne postavljaš pitanja a evo njih.

Da li ono razmišlja ili samo oseća? Ne znam. Zaista ne znam. Kakav sam vam ja onda suncozborac? Pa jedini mogući. Onaj koji oseća i tek ponešto nazre a u tome ima i dvosmerne komunikacije. Ponekad se onespokojim ali nikada ne primam direktno loše poruke. Moglo bi se reći da je ono neosetljivo na nas ili da je bar do skora bilo.

Moj intelektualni prijatelj često tumači te poruke apokaliptično. Napravi i grubu šalu u vidu toga da sam otvorio i „osmi pečat“ pa me vabi da onda razgovaram i sa životinjama i mrtvima, a to nije isto.

– Ma nisam ti ja seoska vračara.

– Znam, znam to bolje od tebe – odgovara smešeći se.

Ma zna on da mi je to teško štivo. Ni Jevanđelja ne mogu lako čitati. Nekako mi je sve to pretežak teret. Treba jednostavo imati dar za nešto i onda je lako. Ne volim knjige apokrifne, mislim da ni on, mada mi ih pominje i objašnjava.

– Prosta dušo – govori mi – ti si skoro sveti čovek.

– Ma lako ti je sirotinju zajebavati – ponekad se naljutim.

– Siromašni duhom će u raj – počne da parafrazira, i dalje me voda neusiljenim intelektualnim aluzijama.

Teško je reći šta zaista misli o bogu, apokalipsi, suncu i mesecu.

Šta bi vam rekao kada bi ovo pročitao ili čuo? Rekao bi nešto poput „niste razumeli ovu priču? A kako ćete ostale priče razumeti?"

Lakše je meni ponekad sa suncem nego sa njim a opet drag mi je nekako i blizak.

Smešno je kada pomene da smo blizanci. Ma kakvi smo mi to blizanci, od drugih roditelja, u različito vreme rođeni, čak i ne ličimo. „Duhovni“ kaže on. Ma šta pričaš kad tebi duhovno ne znači kao drugima, onda okrene na lucidnu ironiju preko „Nebeski“ pa ne znaš misli li na sazvežđe ili „Nebo“ i tako ti on samnom.

Slabo se viđamo u poslednje vreme. Nije mnogo ni bitno, suncu je vreme dovoljno, nama nekako nije, mnogo kratko trajemo. Mnogo kratko da bi bili lenji. Ovako ili onako.

Jedan savet. Nemojte da vas neke njegove misli preplaše. Znajući ga serviraće vam nešto od čega vam se možda neće krv u žilama zalediti ali nešto od čega ćete se zapitati "šta ja radim?" ili "u čemu mi prolazi život?" a možda i "ima li uopšte onda svrhe?". Shvatite ga ozbiljno a ako ne možete pratiti aluziju ili parabolu shvatite onako kako je jedino moguće, kao kod prevoda, shvatite bukvalno jer boljeg shvatanja nećete imati bar ne odmah. Kako vreme prolazi sve će vam biti jasnije pa i to kako to čovek može pričati sa suncem i u čemu je svrha života i čemu sve to, zašto smo tu i koji je cilj toga ako ga uopšte ima. Čemu život a čemu smrt i kako nije tačno da se jedino mora umreti, jer kako voli da kaže da se umre prvo se mora roditi, jedino se mora roditi a smrt je samo propratna i usputna pojava kojoj se daje prevelik značaj. Zapravo značaj je možda i adekvatan jer se ona (smrt) smatra takvom kakvom je iz samo jednog zasnovanog razloga: teško je uspostaviti komunikaciju pre i posle te pojave, skoro jednako teško kao i u životu, jer uvek postoji zid, barijera, da li prirodna ili od čoveka stvorena svejedno, nemogućnost komunikacije je dobra definicija smrti a po njoj je mala razlika između života i smrti, razlika u mogućnosti koja nikada ne bude ostvarena. "Kad mi mrtvi ustanemo" je samo ulepšano rečeno "kad mi mrtvi progovorimo", da li na Strašnom Sudu, da li na kraju vremena ili kada samo malo manje budemo glupi, ne bih da se kladim, šanse su gotovo podjednake i veoma male upravo po redosledu navođenja.

Ja Suncozborac. Ja čovek kao i svi vi. Običan čovek.