Suncozborac

Upecali ste se!

To naravno nije bila priča ispričana od strane velikog nebeskog tela koga zovemo Sunce i od koga nam zavisi život. To sam vam ispričao ja, čovek običan kao i svi vi ... možda ne tako običan.

Dakle ono je priča kako mislim da bi vam biće poput Sunca moglo da ispriča. Ja sam čovek ne toliko pametan da bih znao šta ono misli te sam se pomogao Saganovim "Kosmosom" gde on razmišlja kako su razmišljali prvi ljudi pre milion ili više godina, što baš liči na teškoće o načinu razmišljanja nečeg tako dalekog od nas.

Da ja na neki način komuniciram sa Suncem ali ne mislim da sam poseban iako je to zaista izuzetna stvar i veoma retka. To da sam Suncozborac nametnuo mi je onaj "naučnik" koji stalno nešto petlja i vršlja. Jeste mi prijatelj ali ponekad ima baš čudne ideje. Kada sam mu prvi put pomenuo da možda ponekad razumem Sunce i ono mene ne da se nije zapanjio već mi reče da me odavno traži a nije znao da sam pored njega. Tako ti je to u životu, misliš da je sreća tamo negde daleko a ona tu na dohvat ruke. Zapravo sprečava te jedino ... jedino komunikacija, razumevanje i hrabrost da se prizna istina ma kakva bila.

Šta da kažem o mom prijatelju?

Teško ga je razumeti gotovo kao i onog drugog.

Načitan je, nema sumnje, inteligentan ali pomalo nepraktičan. Prilično je vedar lik i vrlo duhovit. U stanju je da zbija šale satima uz zbilja jako dobre aluzije. I pored toga ima nešto u njemu melanholično, pomalo depresivno. Depresivnost jeste odlika genijalnosti. Kao recimo Hemingvej, koliko znam. Smeje mi se kad kažem da mi je omiljen pisac a znam da je i njemu makar dok je bio mlad, ma njega moraš da voliš. Voli da kaže da mu je Sunce prijatelj. No priznaje da nema taj dar ili bar ne u toj meri. Objasniću vam ga ukratko pa možda još jedared opširnije, no on će vam to potanko objasniti. Pre ili kasnije.

Neobično mi je što nije nimalo ljubomoran zbog mog dara. Uostalom ko bi ga poželeo? Ludnica ili proučavanje u kavezu ili rad za vlade ili fanatike uz sigurnu likvidaciju jer zapravo konkretne stvari ne bih mogao da im ispunim. Lepa budućnost i karijera.

Kako pričam sa suncem?

Pa ne pričam.

Zapravo, nekako pričam, ... kao trbuhozborac ... otprilike.

Ne, nemam vizije. Ni nalik tome. Ipak ima neke sličnosti. Radi se više o osećaju, onako nekako unutrašnjem, kako se to obično kaže. Osećaš pa nekako znaš sam od sebe. I ne možeš pitati to neće razumeti. Odgovori stižu sami. Ne želiš ih, ne postavljaš pitanja a evo njih.

Da li ono razmišlja ili samo oseća? Ne znam. Zaista ne znam. Kakav sam vam ja onda suncozborac? Pa jedini mogući. Onaj koji oseća i tek ponešto nazre a u tome ima i dvosmerne komunikacije. Ponekad se onespokojim ali nikada ne primam direktno loše poruke. Moglo bi se reći da je ono neosetljivo na nas ili da je bar do skora bilo.

Moj intelektualni prijatelj često tumači te poruke apokaliptično. Napravi i grubu šalu u vidu toga da sam otvorio i „osmi pečat“ pa me vabi da onda razgovaram i sa životinjama i mrtvima, a to nije isto.

– Ma nisam ti ja seoska vračara.

– Znam, znam to bolje od tebe – odgovara smešeći se.

Ma zna on da mi je to teško štivo. Ni Jevanđelja ne mogu lako čitati. Nekako mi je sve to pretežak teret. Treba jednostavo imati dar za nešto i onda je lako. Ne volim knjige apokrifne, mislim da ni on, mada mi ih pominje i objašnjava.

– Prosta dušo – govori mi – ti si skoro sveti čovek.

– Ma lako ti je sirotinju zajebavati – ponekad se naljutim.

– Siromašni duhom će u raj – počne da parafrazira, i dalje me voda neusiljenim intelektualnim aluzijama.

Teško je reći šta zaista misli o bogu, apokalipsi, suncu i mesecu.

Šta bi vam rekao kada bi ovo pročitao ili čuo? Rekao bi nešto poput „niste razumeli ovu priču? A kako ćete ostale priče razumeti?"

Lakše je meni ponekad sa suncem nego sa njim a opet drag mi je nekako i blizak.

Smešno je kada pomene da smo blizanci. Ma kakvi smo mi to blizanci, od drugih roditelja, u različito vreme rođeni, čak i ne ličimo. „Duhovni“ kaže on. Ma šta pričaš kad tebi duhovno ne znači kao drugima, onda okrene na lucidnu ironiju preko „Nebeski“ pa ne znaš misli li na sazvežđe ili „Nebo“ i tako ti on samnom.

Slabo se viđamo u poslednje vreme. Nije mnogo ni bitno, suncu je vreme dovoljno, nama nekako nije, mnogo kratko trajemo. Mnogo kratko da bi bili lenji. Ovako ili onako.

Jedan savet. Nemojte da vas neke njegove misli preplaše. Znajući ga serviraće vam nešto od čega vam se možda neće krv u žilama zalediti ali nešto od čega ćete se zapitati "šta ja radim?" ili "u čemu mi prolazi život?" a možda i "ima li uopšte onda svrhe?". Shvatite ga ozbiljno a ako ne možete pratiti aluziju ili parabolu shvatite onako kako je jedino moguće, kao kod prevoda, shvatite bukvalno jer boljeg shvatanja nećete imati bar ne odmah. Kako vreme prolazi sve će vam biti jasnije pa i to kako to čovek može pričati sa suncem i u čemu je svrha života i čemu sve to, zašto smo tu i koji je cilj toga ako ga uopšte ima. Čemu život a čemu smrt i kako nije tačno da se jedino mora umreti, jer kako voli da kaže da se umre prvo se mora roditi, jedino se mora roditi a smrt je samo propratna i usputna pojava kojoj se daje prevelik značaj. Zapravo značaj je možda i adekvatan jer se ona (smrt) smatra takvom kakvom je iz samo jednog zasnovanog razloga: teško je uspostaviti komunikaciju pre i posle te pojave, skoro jednako teško kao i u životu, jer uvek postoji zid, barijera, da li prirodna ili od čoveka stvorena svejedno, nemogućnost komunikacije je dobra definicija smrti a po njoj je mala razlika između života i smrti, razlika u mogućnosti koja nikada ne bude ostvarena. "Kad mi mrtvi ustanemo" je samo ulepšano rečeno "kad mi mrtvi progovorimo", da li na Strašnom Sudu, da li na kraju vremena ili kada samo malo manje budemo glupi, ne bih da se kladim, šanse su gotovo podjednake i veoma male upravo po redosledu navođenja.

Ja Suncozborac. Ja čovek kao i svi vi. Običan čovek.