Zašto ne reći da zapravo „Bog je Veliki“ (Alahu Akbar) jeste nešto što je najbliže opisu toga kakav je bog zapravo. Naravno to je i najčešća pretstava ljudi o njemu.
No Bog je zapravo takav kakav je, ni veliki ni mali, moćan ali ne i svemoćan i pre svega PRILIČNO RAVNODUŠAN i pre večni nemir nego večni mir.
Ukoliko ste ateista možda vam je i lakše objasniti šta je i kakav je bog.
Nedaleko od istine a jako slikovito je reći da je bog energija ili nešto što stvara istu. Takođe je prilično neprecizno ali tačno reći da je bog svuda i u svakom trenutku. I logično je da bude sveprisutan u materijalnom svetu koga čini i energija. Gde je granica boga? Gde je granica kosmosa? Na samom horizontu događaja? Najverovatnije. Obzorje svetlosti i početak carstva tame. Gde su delovi boga? Svuda i na egzotičnim mestima ali za nas ljude pre svega u zvezdama. I pre svih u žutim i narandžastim zvezdama sličnim našem suncu.
Sunce kao bog, bog kao sunce ili zapravo deo boga u njemu i mi oko njega kao oko vatre, plešemo svoj ples, ovako ili onako.
I opet se vraćamo na početak, bog zaista jeste veliki i zaista jeste moćan; stvara i uništava život, oblikuje ga. I u modernom shvatanju sveta prevedeno: pre svega pruža šanse a ne dela na konkretna dela. Imate uslove za život, rad, uspeh ili neuspeh, dobro ili zlo na vama je da izaberete gde i kako idete i delate. Ne mora kao lukavi da dolazi on je uvek tu oko vas, motri i nemo posmatra, tek ponekad pruži ruku. I tu nevernici ili nedovoljno verni prave veliku grešku, jer nije bitno da li verujete ili ne (ni ja ne verujem ali to je tako kako je, nije čak ni izbor ali nije promenjivo sa znanjem što zapravno jeste paradoks) jer „objektivna stvarnost“ utiče na vas te stvari možete zvati i drugim imenom i biti srećni u neznanju ili se pomiriti da ne možete sve objasniti i da je to tako kako je a zapravo taj infinitezimalni deo koji stalno izmiče objašnjenju i računu jeste zapravo On.
I da zastanem malo ovde i malo učinim temu pitkijom. Hteli – nehteli, pre ili kasnije dođemo do ljudskog obličja boga, i uvek sebi bliskijeg ili ne želeći da budemo plemenski ograničeni biramo onog najudaljenijeg od predstave ljudi koji žive oko vas.
Vratimo se sa nebesa onamo gde se trudimo da bude volja njegova baš kao i tamo, a ono uvek malo nedostaje, neka trunčica kao brzonogi Ahil u hajci na kornjaču u vremenskom viru koji isto stalno skraćuje te mu ništa hitre noge ne pomažu baš kao i sva snaga i sila pod zidinama Troje.
Tiberije ili Tiberijus nesvestan da osim Avgusta koga je nasledio i koga nije mogao ne samo dostići nego mu ni prići i koji će ostati poznat po njemu kao naslednik a ne entitet još veću stigmu ima na svom imenu, osuđen na večnost zapravo samo zato što se jako bitan događaj desio u vreme njegove vladavine u dalekoj i beznačajnoj provinciji Palestini.
Kakva ironija za jednog cara, uzvišenog i boga. I to potpuno nesvestan budućih događaja, gotovo za kosmičku farsu koju ni Aristofan ne bi začinio u blago zajedljivu komediju već bi crno humorni prizvuk morao da zaostane.
Raspeće
Jedan od zanimljivijih (mada manje bitnih) detalja u vezi sa njim je: kada se ono odigralo?
Uz svo (neveliko) poštovanje prema Njutnu mislim da greši. Iako je 34 jedna od mogućih godina (od 29. do 36. koje su teorijski moguće) čak verovatno bar kandidat broj 3 klasično i najzastupljenije mišljenje o 33. godini je ipak (naj)verovatnije.
Teško da za to postoje jaki dokazi ali je bitnije da zapravo bitniji datum. A datum 3. april vodi pravo u 33. godinu nove ere. Taj treći april je nešto gotovo izvesno. Treći april pa do petog su dani slabosti boga ali i dani isčekivanja i vere.
Nekako svake godine baš u te dane osećam neku čudnu slabost i pominjane sigmatične bolove naročito u dlanovima. Osećaj je prilično jak i prisutan od detinjstva kao nisam ni znao više o raspeću osim sa slika (kvazi ikona) iz sela za koje nisam ni smeo da pitam šta pretstavljaju a kamoli što znače. Prizor ne toliko jeziv koliko mističan, urezan u sećanje ranog detinjstva i sasvim nevezan ni za dan (petak) a još manje neki datum pa makar to bio i 3. april (33-će ili bilo koje druge sve do 2033. godine ili čak i posle toga).
Neke se stvari jednostavno dešavaju svakog božijeg leta baš u to vreme: između 3. i 5. aprila, obično baš 4. aprila, kada se smenjuju događaji tužni kada lučonoša iskoristi uspavanog božijeg sina i slabost oca mu i oni kada sveti duh sleti na nekog od nas i da mu božansku inspiraciju i nadahnuće. Kako inače objasniti ubistvo Martina Lutera, rođenje Andreja Tarkovskog, umiranje nekog i rođenje nekog drugog neke koji nisu bili nadljudi ali su imali tu tanku crtu karaktera ili znanja ali pre svega nečeg unutarnjeg što im je omogućavalo da nam prikažu svet snova, krećući se njime lagano kao da idu u uobičajenu šetnju, bez napora i bez planiranja i promišljanja, lako kao da rade u snu, lako poput glasnika bogova, njihovih preteča, proroka, lako kao kada lagani povetarac šušti kroz tek požutelo lišće, kao šum talasa, kao disanje, kao kapi kiše koja jedva da pada, sitnim kapima rosi, poput suza, radosti, tuge ili sete, kao prvi san nedosnevan za koga ne znate da li je stvarnost, kao neki pogled, zagrljaj ili tek ovlaš poljubac na ruci ili obrazu, bez strasti: upravo kao da hodaju po vodi ili oblacima i to izgleda kao nešto najnormalnije iako se svaki kvant svesti buni protiv toga znajući da je to nemoguće i da nije stvarno, a stvarno je najstvarnije, jer ne dodirujete boga živoga nego dušu njegovu i u tom trenutku postajete upravo to: čovek-bog ili bogočovek, u tim retkim trenucima preko medijuma, interfejsa: transcedentalno, čulno ili svesno ili sve ujedno, astralno kao što i jeste jer zvezde su bog i bog je zvezde i deo je njih i one su deo njega i nije jedno veće ili moćnije od drugog niti je drugačije, sve je isto; i kao što nema rapeća bez vaskrsenja nema ni vaskrsenja bez raspeća i nema ni jednog ni drugog bez dana između, bez Sabata 4. aprila godine božijih 33 punih kada je terao trideset i četvrtu.
Нема коментара:
Постави коментар