Carev dolazak

Prava je pometnja nastala u vojnoj postaji. Nenajavljena poseta cara bilo je nešto gore nego najezda varvara. Iako je prethodnica pretorijanaca kao izvidnica bila tu već par sati i dalje je malo utvrđenje ličilo na košnicu a okolna brda i polja na baštu po kojoj cela košnica zuji.

Možda nervozniji od zapovednika bejahu pretorijanci. Njih petorica. Bili su raskošno odenevi i netom, od jahanja u galopu, naneta prašina nije krvarila jarko crvene gotovo grimizne odore. Više su ličile na dvorske haljine nego uniforme.

Zapovednik postaje lagano je navlačio svoju svečanu centurionsku uniformu. Bila je to tek malo dorađena ali nova i tek par puta nošena standardna uniforma centuriona.

Osećao je malu nelagodnost i tek neznatnu tremu koja se manifestovala povremenim grčevima u stomaku poput proboda noža ali sa tek neznatnim bolom, kao neki potmuli davno zadati bol, možda u prethodnom životu.

Gardisti nisu znali da je on poznavao cara te ih je čudilo što jedan centurion ne pridaje značaj carevoj poseti. Sa druge strane on je bio komandant pogranične vojne jedinice te mu nisu mogli naređivati iako su da direktno požurivali da dostojno dočeka cara.

Zaista bilo je čudno da car ide ovim putem. Toga nije bilo još od Trajana i Hadrijana. Pravilo je bilo da se na istok ide preko mnogo većeg utvrđenja par desetina milja južnije.

To je utvrđenje bilo ne toliko veće ali se znalo za planove da se ono ojača i postane centar odbrane u tom kraju. Strateški je bilo smisla i praktično je Rim pravilno jaka utvrđenja za odbranu limesa pravio nešto dublje u teritoriji. Pogotovu što je limes ovde bila velika reka.

Tok njene pritoke kojoj je car davao veliki značaj bio je neuobičajeno dobro branjen. Pričalo se da time car želi da zapravo brani teritoriju usred ničega i da ima neke tajne planove.

Nije mnogo ljudi čak ni iz njegove pratnje znalo da on zapravo u centru tog nepravilnog kruga vojnih utvrđenja ima svoje rodno mesto. Tu bi trebalo da bude novi veliki grad. Centurion je znao za carevu opsednutost Aleksandrom, Dionisom i Apolonom. No još nije bilo puteva za taj projekat, da biste imali grad morate imati dobre puteve a njih u ovom kraju još bilo nije.

Ravnica od reke do utvrde bila je u niskoj travi. Nekoliko puta su palili polja pošto su posekli većinu drveća i uspeli da naprave nešto poput male stepe. Preglednost je bila izvanredna no pored reke je opstao jedan šumarak koji je delom zaklanjao vidik. I to baš na mestu gde je bila skela za prelazak kada bi reka nadošla. Leti bi vojska često pregazila reku naročito na konjimama, naročito kada su leta bila sušna i topla poput ovog.

Par stotina metar uzvodno od šumarka sa desne strane reke, upravo prema utvrđenju, bila je ipak uvek spremna mala skela za prelazak. Upravo na mestu gde bi zgodno bilo postaviti most makar i drveni. Reka se sužavala i tek jedan ili najviše dva stuba bila bi dovoljna da premoste stopedeset lakata koliko je tu teka imala u proleće i jesen upravo kada ne bi nadošla, mesec ili dva pošto bi se sa planina otopili snegovi i moćna vodena sila široka četvrt milje ili tako nešto pokazivala svu snagu vode i njenog toka. Upravo u visokom vodostaju na tom mestu još bi ostalo dva-tri hvata do visokih obala te bi i onda most ostao netaknut. Možda samo par puta u toku veka voda bi nadošla toliko da bi reka koju je vojska par dana ranije pregazila narasla i prekrila sva polja od jednog do drugog niza brda šireći se na celu milju. Čak i onda bi kameni oslonci verovatno ostali na mestu na visokoj obali reke a sam put mosta bi se već popravio. Stub ili dva bi takođe ostali netaknuti ukoliko se dobro urade i sa dubokim temeljima. Sama reka bi se par stotina koraka uzvodno mogla lako skrenuti u tok koji je sama prokopala u vreme velikih poplava. Manje korito stotinak koraka prema brdima bi u toku leta poput ovoga lako prihvatilo svu vodu.

Mostovi kao i putevi, simboli civilizacije i spajanja ljudi te žile kucavice Velikog Carstva građeni u dobra vremena a voda bi ih nosila kada bi državna kasa ostala prazna kao posle Hardijanove smrti kada je veličanstveni Trajanov most, kakav neće ljudi podići hiljadama godina posle, odnela velika reka kao da je od papira ili od peska na obali mora koga plima lagano i sigurno rastopi do jutra.

Sunce je već odskočilo u ovo julsko jutro. Polazak u cik zore po starom vojnom običaju veliki car je ovoga puta odložio kao da je hteo da stigne u podne kao da je hteo da to bude tačno na polovini dana kada niti je on pobeđen niti još ima snage da se odupre padu sunca ka zalasku.

Još nije bilo jasno koliku je pratnju car poveo sa sobom ali se moglo osetiti da to nije bila velika vojna formacija. Uobičajavao je da u nesigurne krajeve ide sa tri centurije. Jedna bi se odmah upustila u borbu, dok bi se druga rasturila da utvrdi da nije trik ili manja grupacija. Treća bi bila uz cara. U slučaju da je direktan napad zavisno od jačine druga bi se pridružila prvoj ili bi se utvrdila na pogodnom mestu štiteći povlačenje. Naravno najbrži konjanici, njih četiri po dva u svakom pravcu, bi pošli ka dve najbliža garinizona.

Strategija je bila više teorijska zamisao jer je kretanje cara obezbeđivalo zapravo više vojske pri čemu je naravno bila pokrivena veća teritorija i zaleđe. Praktično bi indirektno i po pola legije bivalo uključeno u odbranu uključivši najbliže jake garnizone čije bi izvidnice počešljale teren. Manje bande razbojnika nisu imale šanse protiv jedne centurije koja je bila minimalna pratnja cara a pojedine manje trupe protivnika ili deo plemena horde koji bi promakao izvidnici takođe ne bi bio ozbiljna pretnja. Veće grupe naoružanih ljudi teško bi mogle da se provuku kroz teritoriju carstva.

Međutim sa carem je išla mnogo veća pratnja. Vojni zapovednik pogranične centurije to još nije znao. Sunce je pržilo. U ravnici u julu to je upravo uobičajeno ali se činilo kao da je afričko, zemlja je gorela. Pretorijanci zatražiše vode i centurion im dodade glineni krčag. Dok su gasili žeđ on je navlačio poslednje detalje svečane uniforme: ogrtač, štitnike za potkolenicu i šlem. Šlem je prethodno uglancao smešom gline i stucanog krečnjaka. Zatim bi ga premazao sa par kapi ulja. Izgledao je više nego svečano za jednog aktivnog vojnika a opet naspram careve prethodnice ofucano i gotovo bedno.

Podozrevao je da ovo nije samo prolaz cara kroz ovaj kraj. Niti je on bio na njegovim uobičajenim putanjama niti su pretorijanci koje je doduše video tek par puta bili standardno odeveni. Imali su posebne uniforme a oružje je bilo, čak i za carevu gardu, previše kvalitetno i novo. Nisu pričali mnogo. Uobičajene fraze i tek poneka reč. Pošto su obišli celu postaju i izvideli teren njih trojica su ostali da sa centurionom dočekaju cara a preostala dvojica su bila na visovima iznad postaje – jedan u pravcu dolaska a drugi nadgledajući ravnicu u suprotnom smeru. Bilo je vedro i gotovo bez oblaka. Videla se velika reka u daljini a ka zapadu je vidljivost bila ograničena samo zemljinom zakrivljenošću.

Velika se zebnja uvukla u vojsku. Car tek što nije a većina ni generala nije videla. Nespokojstvo zbog blizine časa dolaska je raslo. Nervoza je bila na vrhuncu. Sve su pripreme odavno izvršene. Četvorka na skeli je već bila tamo pun sat. Izviđači raspoređeni. Patrola je već bila duboko u teritoriji ravnice. Devet njih se već rasturilo u tri trojke i prečešljavalo sitne detalje već nadgledane ravnice. Prethodnica od proteklog dana već je bila u velikom garnizonu ka velikoj reci. I odande su slate manje patrole koje bi već obezbeđeno kretanje Cezara učinilo dodatno bezbednijim ukoliko je to uopšte moglo biti. Njihova uloga je više bila teatralna i trebala je dati značaj caru nego mu obezbediti sigurno putovanje. Više su se starali da ne dođe do nekog iznenađenja nego da neutrališu pretnju. Ozbiljne pretnje zapravo nije ni bilo. Ne u ovom kraju. Iako blizu limesa zapravo duboko unutar carstva uzevši da je obod limesa bio najčuvaniji. Običan narod bi zazirao i od manje vojne jedinice te ni celo selo ne bi napalo pratnju veličine dva-tri kontobernijuma. Centuria bi bila dovoljna i od napada razbojničkih bandi ili neke odmetnute vojne jedinice iz susedstva makar i dvostruko brojnije. Ne samo da su pretorijanci bili dobro naoružani, obučeni i iskusni borci već je vekovima bilo poznato da se na cara ne ide i da cara može ubiti samo car i niko drugi ili samo rimljanin rimljanina ili dačanin dačanina, kao porodična ili unutar vojna stvar. Za eventualno otetim carom ne bi se mnogo plakalo već bi naslednici to jedva dočekali. Mrtav bi vredeo ali to niko ne bi platio. A živ? Živ je bio veća opasnost od kuge. Bila bi poslata bar kohorta ili možda i pola legije. Od naroda bi sve oteli, pobili stotine kao odmazdu a zapravo tek srećno namešten izgovor, porez bi porastao a grupu koja izvede otmicu pobili do zadnjeg sa sve carem koga bi proglasili mučenikom i žrtvom otmičara. Bili bi ili živi spaljeni ili po starom i sve ređem rimskom običaju razapeti na krst. Od laganog umiranja ništa gore osim laganog životarenja no svako životarenje ima i nadu dok bi na krstu ona nestala. Od samog bi krsta i muka na njemu još užasnije bilo to što bi zaslužili one niže gde bi ih divlje zveri još žive rastrzale. Bez dobrih izgleda za gomilom zlata malo bi se ljudi usudilo da završi na taj način. Vlast, moć i novac. Jedini pokretači za takav poduhvat nisu bili izvesni. Smrt i beznađe su sa druge strane bili zagarantovani. Još od kada je kriza utihnula u Rim se vratila makar u minimalističkoj varijanti svest o moći, časti i instituciji cara. Pogotovu kada ih je birala ili makar podržavala vojska. Omiljeni vojni car je možda bio loš za prestonicu ali je ulivao strah i zebnju na limesu. Vojnik sa toliko moći je kao orao koji kruži iznad teritorije i traži na šta će se obrušiti. Sve su pokrajine na granici ili blizu nje bile potencijalni plen. Niko se sa tim nije šalio. Limes su zapravo više držali susedi nego sam Rim. Što više mira na limesu veće šanse da se Golijat obruši na veće i bogatije. Jaki susedi, saveznici ili tek neutralni koji bi zvanično davali tek neznatne svote novca, svi su bili zainteresovani, ne toliko za dobrobit Rima kao celine koliko za dobro zdravlje i miran san cara. Što dalje od njih to bolje svima. Nemirna germanska plemena, povremeni upadi sa dalekog istoka, bogata Persija ... imao je Rim šta da radi i bez njih, zašto izazivati sudbinu, zašto ne činiti sve da se savez zvaničan ili ne održi. Malo poreza fomalnog ili samo nezvanična kontribucija u vidu darova, izvršena obećanja i držanje sigurnih granica. Nije bilo prisile u tome ali je bilo pametno dati manji porez zbog časti ili samo straha od moćnog suseda, manji deo zbog dodirivanja i trenja duž granice. Neokupirana ali lojalna teritorija. Mala cena za veliki mir i dobre poslove. Svaki je pametan vladar težio tome. Par legija u dalekom ratu, mir i prosperitet u svom dvorištu. Trgovina ili samo snabdevanje trupa, hranom ili drugim potrepštinama omogućilo bi zapravo bolji život u državi, plemenu, grupi. Rad u rudnicima, radionicama, topionicama i kovačnicama. Rat je uvek tražio resurse. Što dalje od njih to bolje to prosperitetnije. Čak i nešto malo vojske uz velike legije Rima plaćene i nezaobilazni plaćenici koji su bili jeftiniji od legionara, lošiji u organizovanim bitkama ali izuzetni za zasede i prepade i gerilski rat koji je uvek pratio frontalne i velike bitke. Slabo plaćeni ali ne i strogo kontrolisani i kojima se dopuštao mali ali značajan deo ratnog plena makar u zabačenim regionima protivnika a još više njihovih saveznika ili vazala. Uvek bi bili korisni obavljajući prljave poslove kojih je u ratu uvek na pretek, prljave dovoljno da bi negadljivi i odlučni legionari zadržali oreol organizovanog i časnog vojnika, vojnika koji ubija ali na bojnom polju i naoružanog protivnika, koji zavodi red i kome se omakne pokoji civil, naročito ako ne plati porez ali retko žene i deca. Kao orao i beloglavi sup, možda i moćniji i snažniji iz iste porodice ali lešinar a ne lovac. Orao kao simbol legije i legija sastavljena od orlova, kao jato orlova iza koga kruži nekoliko lešinara. “Snaga i Čast“ uz disciplinu jeste bila osnova legionarstva ali je vreme okrnjilo i jedno i drugo i treće, a svakako najviše čast od koje su ostaci visili na kosturu izuzetnog koncepta.

Sunčev disk se izdigao tik do svog dnevnog vrhunca.

Odjeknule su trube a zatim gotovo istovremeno na obližnjem brdu preko, na suprotnoj strani utvrde, gde pri vrhu nije bilo šume a malobrojna stabla vojska posekla, galopirala je grupa od desetak vojnika. Predvodio ih je aquilifer, noseći bronzanu statuu orla, a za njim par njih sa zastavama: legije, pretorijanska, u slavu rima i cara. Sunce ih je sa visine obasjavalo a uglačane kacige i stitovi reflektovaše svetlost. Još uvek na blagom jugo istoku tek im je iscrtavalo blagu senku lica, kao maske, čineći ih još mističnijim i efektnijim u pojavi.

Nedugo zatim, tek koliko je posmatraču trebalo da prihvati prizor sa visa, začu se novi zvuk truba koga je polako prekrivao zvuk galopa velike grupe konjanika. Bilo je očigledno da se pretorijanska centurija, cela ili veći deo, na konjima približava. Bilo je očigledno da je čas kucnuo. Car je pristizao u kraj u kome odavno nije bio a nikada od kada je postao Cezar. Ispred njega je išla grupa od dvadesetak konjanika i sa strana i iza još po desetak. Još iza se na obe obale reke nalazila po centurija pešadije i prva se već kretala za konjanicima dok je druga prelazila reku skelom. Ukupno je u pratnji bila cela kohorta. Brzi konjanici sa jakim oklopom su se lagano sklanjali sa puta u stranu čineći prolaz za Cezara. Kako su se približavali kraju ravnice i podnožju utvrđene postaje, na čijem je kraju bila postrojena dvoredna kolona razmaknuta nekih desetak koraka, on je izlazio na čelo a pratnja se skupljala poput vučijeg repa iza njega i sve više zauzimala oblik kišne kapi, poput delfina, savršeno hidrodinamički prilagođenog da seče more. Kako se čeona formacija sklanjala izgledalo je da car ide brže nego što je zapravo njegov izuzetan konj ma kako brz mogao. Ovim je ne samo ukazivana čast već je stvaran kult. Cezar nije mogao biti bilo ko i morao je biti bolji i brži od ostalih. Stvarno ili prividno, svejedno.

Oblak prašine sa valjao za njima kako su prilazili, još stotinu koraka, počeli su da usporavaju, ali su još uvek bili u galopu i na samom ulazu u počasnu deonicu oivičenu postrojenim redovima vojske, car je prešao u nagli kas i par desetina lakata kasnije naglo zaustavio kretanje. Činilo se da se konj zakopao u mestu. Bio je ne samo veliki i dobre krvi već se videlo da je dobro uvežban. Povorka je pristizala i samo je dvojica pretorijanaca stalo sa obe strane cara ali pola dužine konja iza. Bila su to dva najodanija, najjača i najbolja vojnika garde. Cela je povorka stala. Muk. Nastala je čudna tišina. Čuli su se samo insekti i poneka ptica koju ova brojna grupa konjanika još nije isterao u visinu. Tajac. Nekoliko trenutaka trajalo je poput večnosti. Svi su bili ukočeni i očekivali šta će da uradi. Nije gledao ni levo ni desno nego samo pravo. Zatao je nepun minut u stavu mirno. Kao da je želeo da onjuši i oseti prostor no bez ijednog pokreta. Ispred njega je izašao centurion i podignute ruke uzviknuo „Ave Cesare!“. Postrojeni vod je uzdigao koplja i jednim grlom prolomio – AVE!

Činilo se da se zemlja još uvek tresla od topota konja tako da se nije čuo nikakav zvuk kad je Cezar brzim pokretom sjahao na meko tle – poput duha. Po utvrđenoj hijararhiji u grupama su konjanici skokom padali na tlo. Sihronizacija je pojačavala udar te se činilo da na tlo stupa ogroman div ili da korača.

- Snaga i moć, dubokim i ubedljivim glasom reče Cezar pozdravljajući, tada već arhaičnim vojničkim pozdravom uz pesnicu na mestu srca.

- Čast i slava, baršunasto odgovori centurion sa malo više teatralnosti u pozdravu.

Centurion rukom pokaza ulaz u netom podignut šator. Platno je bilo staro ali čisto i pocepano tek na par mesta po obodu. Nenajavljena poseta neuglednoj postaji nije dopuštala veći luksuz. No Cezar nije bio čovek koji bi time bio opčinjen ili kome bi uobičajena vojna oprema smetala.

- Dugo se nismo videli Felix – suvim glasom i u prolazu kaza Car.

Centurion mu odgovori pogledom. Razumeli su se kao da su danima pričali o tome. Rečeno nije bila samo fraza bila je zapravo činjenica.

Hitrim korakom Car uđe u šator a za njim Centurion i dva pretorijanca najvišeg ranga.

Bilo je tačno podne. Car je stigao.