Pre rođenja bio sam ubijen

Zaista je tako. Znam da mi nećete verovati ali nekome od nas se i to desi. Traumatično je to iskustvo, biti ubijen pre rođenja.

I dan danas ponekad me zaboli vrat, verovatno od visokog pritiska ali ne sa desne nego obično sa leve strane pa se bol umesto da se spusti niz vrat zapravo ide obratno gore ka glavi pa se umesto u ramenu zaglavi negde u potiljku. Malo je obratno pošto se rodite, nekako smrt i život dođu kao odraz u ogledalu. Naizgled isto ali ipak sve obrnuto. Kada vidite sliku u ogledalu često ne primetite odmah da je to odraz. Ponekad nisu u pitanju sekunde nego prođe i čitav minut, dva ili nekoliko dok ne primetite tu pojavu. Sa rečima je drugačije. Dovoljna je jedna reč da primetite razliku.

Zato nikad ne potcenjujte moć reči, naročito kada je zapisana.

No, zaista kako je moguće biti ubijen a još se ne roditi?!

Postoji verovanje da duša preminulog luta ili bar boravi na "ovome svetu" četrdeset dana (najčešća verzija mita) dok neki tvrde da ostaje "dok se ne smiri" pre nego što ode na "onaj svet"; ovo poslednje bi trebalo da znači da ostaje dok ne obavi neki "posao" ili ne završi nešto, obično je to ispunjenje nekog zaveta, pravde i slično.

Najčešći oblik verovanja u "seljenje duše" je naravno kao što znate verovanje u reinkarnaciju.

Nije veliko čudo da su ovakva verovanja opstala i u današnjoj "bezdušnoj" (pa kako onda seliti nešto što ne postoji?) tehničko-tehnološkoj civilizaciji. Zapravo se radi o globalno finansijskoj civilizaciji ili još bolje rečeno o ultra monetarnoj civilizaciji. No o tome nešto kasnije.

Vratimo se načas na temu kako je to biti ubijen pre rođenja.

Teško da ću vam išta reći jer se jednostavno ne sećam.

Boli li hitac? Jedva da se sećam, verovatno je bol jak, toliko jak da prevaziđe prag osećaja pa umesto bola do mozga vam stižu drugačije informacije, slike, zvuci ili tako nešto.

Osim toga rane su još (uvek) sveže pa je moguće da se njihove refleksije ili sećanja na to još nisu ni formirala. Moguće je da treba da protekne mnogo više vremena ... vek ... milenijum ...

Tako da ... Tako da naime pre mogu reći kakav je osećaj raspeti vas ... na krst recimo ... ili tako nešto. Nisam spomenuo no nije kasno ni sada reći da zapravo pomenute glavobolje imam tek ponekad i sa jakim gotovo neizdrživim bolom dok gotovo stalno imam potmule bolove ispod rebarnog luka (nepoznate etiologije) i bolove na dlanovima i stopalima. Nisu to klasične stigme jer niti krvare niti postoji vidljiv znak na koži, već je više nekako tinjajući bol, više kao unutrašnja nelagodnost. Za bolove u dlanovima koji su zaista česti čak imam i ideju odakle bi mogli da potiču. Držanje olovke i kucanje na tastaturi računara zapravo verovatno dovode do toga no zaista je teško to tvrditi, više je teorija koju je teško dokazati.

Doduše postoje i bolovi u zglobovima kako ručnim tako i na nogama ali zapravo mnogo više na rukama. To je verovatno od reume, stajanja i prethodno opisanog rada rukama. A uzrok se možda krije i u psihosomatskom bolu izazvanim informacijama o tome da se raspeće u doba starih Rimljana obavljalo zakivanjem velikih eksera (klinova) zapravo u zglobove a ne dlanove.

Naravno može biti jedno ili drugo ili oba pa me zato (za svaki slučaj) boluckaju sve te oblasti(ukupno 9). Naravno dok sam za svaki bol pojedinačno našao kakvo takvo objašnjenje to da je bol prisutan u najmanje 5 tačaka (zglobovi i dlanovi, stopala ne bole uvek zajedno) ili 7 ili naravno svih 9 tačaka (oblasti).

Kad malo bolje razmislim situacija je zapravo sledeća: što je dalji događaj pre vašeg rođenja a na neki način povezan sa njim bolovi su češći ali i blaži; tok vremena očigledno čini svoje. Naravno što je događaj bliži sećanja su ređa ali jača, čistija, kristalnija ...

Ako ste na prvu (makar naznaku) seljenja duše ili prošlog mi života već povikali:

- Kakva nezahvalnost! Upoređivati se sa takvim čovekom! Tvrditi da ste u prošlom životu bili on! - i slične nesuvisle tvrdnje.

Onda ste za drugi primer sigurno u glavi povikali:

- Blasfemija!!

I naravno nakon svega zaključili da sam totalna lujka.

Moram vas naravno razočarati. Prvo i prvo, možda nisam (ni ja) baš skroz normalan (a ko je još u današnje vreme?) a nisam sigurno ni lud.

Vidite, veliki ili mali ljudi, mitološki ili stvarni, sve to nema veze sa stvarnošću. Veliki čovek je obično onaj za koga veliki broj ljudi misli da jeste ali na kosmološkom nivou to je kao kada kažete da je jedno zrno peska na plaži veće od drugog. Ako ih gledate iz neposredne blizine i to odvojene od drugih na nekom platnu ili dlanu zaista ćete primetiti razliku i možete reći "zaista je ovo zrno veće od ovog drugog" ali stavite to u perspektivu, vratite ih u mnoštvo pa se uzdignite pa vinite u nebo, visoko, visoko ... sednite u avion ili zamislite sebe na Internacionalnoj Svemirskoj Stanici. Teško da ćete videti i plažu a kamoli zrnca peska na njoj. I tu ne pomaže ni Hablov teleskop ni bilo šta slično, jer osim atmosfere rastojanje je toliko da prevazilazi granice mogućeg u ovom kosmosu bar. Jednostavno postoji kvant, minimalna količina nečeg i kraj, nema više pomoći.

Tako vam je to. Naravno sve zavisi i od ugla gledanja.

Još uvek vam nije dovoljno da ne pomislite kako sam previše prepotentan i pun sebe?

Naravno.

Još nešto samo da vam kažem. Duša svakog čoveka a naročito velikog (pa što većeg i pojava jače izražena) se ne seli kako se obično veruje u drugog čoveka, već naravno u više njih. Verovatno je u tome caka, što ste više postigli i na više ljudi uticali za života, na više ćete uticati i posle njega.

I naravno, ukoliko niste ispunili cilj, duša će vam boraviti sve dok se ne smiri. Nekima nekoliko dana, nekima nedelja, drugima pak godina, desetinama godina i u izuzetnim slučajevima i više milenijuma sve zavisno od toga koliki je cilj ta napaćena duša zacrtala i koliko je istinski bila spremna da ga ispuni; ovako ili onako, na "ovom" ili "onom" ali svakako na nekom svetu.

I tako zašto ne bi i ja recimo dobio 1% duše nekog velikog čoveka, ili 0,1% i da tako zapravo budem manjinski akcionar velike zadužbine?!

Dobro, dobro ne vredim ni toliko rećiće te i bićete u pravu.

Onda vas moram podsetiti na još jednu stvar.

Sada očekujete i ja trebam da kažem nešto kao: "Sad i nikad više do kraja ove tvorevine!" (ne uzimajući u obzir grešku da nešto što nema početak nema ni kraj); e tu ste prijatelji moji mnogo ali golemo u krivu jer ću vas često podsećati na ono što sledi (uostalom pošto ste već više puta pomislili da sam lud ili makar ćaknut već za nekoliko poglavlja (tekstova, post-ova) bi ste mogli da zovete hitnu pomoć da me smeste u dilkarnicu, a kasnije i vatrogasce pa i policiju uviđajući da iako ne agresivan i uvek originalan imam ideje toliko ćaknute i uvrnute da nema druge nego lečenje. I znam da biste imali dobru nameru ali kao što svi znamo "put do pakla ...". I drugo sada shvatam da smrtna kazna nije za ljude jer možda ima još nešto da se kaže, a uvek ima ...

Onda moram da vas podsetim na jednu stvar:

JA U STVARNOSTI I JA U FIKCIJI NIJE UVEK BAŠ ISTO. NORMALNO JE DA JA U FIKCIJI UVEK IMA NEŠTO OD ONOGA JA U STVARNOSTI ALI NIKADA IZMEĐU TA DVA NE STOJI ZNAKA JEDNAKOSTI. PONEKAD STVARNOG JA IMA VIŠE KAO U PRETHODNOM TEKSTU NEKADA MANJE KAO U OVOM TRENUTNOM.

I zato ukoliko hoćete da pitate kako se seli duša (u kom procentu, kojim procesima i koje je naučno objašnjenje ili ima li veze sve to sa jedinstvenom teorijom polja ili kvantnom dinamikom, mehanikom, statikom ... šta god) zašto baš u nekog a u nekog ne, da li postoji afinitet, kako to da se duh crnca seli u belca (ili azijata, JA je još uvek vrlo nedefinisano) i na drugi kontinent a ne negde bliže, moram, ali zaista moram da vam kažem: pitajte fiktivnu osobu iz ovog teksta. Naravno ako možete. Ja teško mogu da vam to omogućim sada, ali radim na tome. Tako da ćete verovatno moći, kako ko i koliko ko.

Odgovor zavisi od pitanja. A pitanja su razna. Ipak ako vam kažem i zaista vam kažem da će biti odgovor (jednina) na SVA (zapazili ste ovu odrednicu) pitanja (množina) toga će i biti. Šta je sa epitetom večna? Naravno pre svega na večna jer na aktuelna pitanja nema mnogo smisla odgovarati ionako će u vrlo bliskom vremenu njihov odgovor biti raspoloživ. Prava je vrednost odgovoriti na pitanja koja su ista u svim epohama i na koje još niko (i nikada i neće, bar tako je izgledalo) nije dao odgovor.

Već ste okrenuli devetku na vašem telefonu? Eh, onda ne vredi. Bolje vam je da odustanete na samom početku ionako nećete ništa shvatiti pa ćete još tražiti i odšetu zbog toga što vam nisam dao odgovore koje su tako velikodušno obećani u naslovu.

Odgovore morate sami naći. Neće vas baš pogoditi pravo u glavu kao lopta smotanog centarfora pa odatle pravo u gol i da time napravite bar karijeru i pare. To su pomalo i srećne okolnosti koje se dešavaju tu i tamo. Ovde nema srećnih okolnosti, ovde je kako jeste pa neko dobije odgovor neko više njih (već samim tim nijedan nije pravi) a neko ga ne dobije. Nije ovo lutrija, nema verovatnoće i sreće. Sve je na vama.