Šta je zapravo život?

Kao mali bio sam jako radoznao i uvek sam ponešto zapitkivao. Ponešto majku ali kako se ona nije bakćala sa filozofskim pitanjima ostao mi je otac da ga morim pitanjima raznim: koliko su daleko zvezde, šta su one, kada ćemo tamo, šta je na kraju vasione (ovo nakon toga da ona jeste neograničena ali ne i beskonačna, da je velika ali da se povećava) pa ako se povećava onda mora da ima nešto izvan, jer u šta se ona to povećava? I slično.

Nisu mi bili dovoljni odgovori da je to ništa i da je nemoguće tamo otići ili proći granicu svemira, pa čak ni to da što nije svemir to je ništa i za nas ne postoji (odličan odgovor u to vreme i od čoveka kome je astronomija bila tek osma rupa na svirali u smislu da je znao puno o sazvežđima, sunčevom sistemu i drugim opipljivim stvarima ali ne i o kvazarima, crnim rupama i sličnim fenomenima).

- Da li zvezde pričaju među sobom?

Ovo mi je bilo jedno od omiljenih i najtežih a kako sam kasnije otkrio i najznačajnijih pitanja. Odgovor je najčešće bio (a kako bi drugačije) da možda i pričaju no mi to nikada nećemo znati niti razumeti. Vrlo dobro. Mada učinjeno više da bi sprečilo dalja zapitkivanja i podpitanja. Iz konformističkog razloga ispalo je duboko filozofsko i zapravo veoma tačno, toliko da tačnije nije moglo biti.

Znači kao mali sam imao predstavu o „velikim“ pitanjima no šta mi daje za pravo da tako direktno i gotovo drsko kažem da ću odgovoriti na (sva) vaša večna pitanja?

Makar i uz ogradu da nešto morate i vi odgonetnuti. Ma šta morate! Morate zapravo samo pročitati.

Da bih vam odmah na početku pokazao kako su „večna i velika pitanja“ zapravo jedna od lakših, jer iako su inspirisala i kopkala nebrojena ljudska pokolenja i zapravo nisu potpuno odgonetnuta ona su samo i S A M O pitanja nižeg nivoa i kao takva relativno jednostavna. Ono što nećete lako odgonetnuti i samo pročitati to su ona teža i ona čije je odgovaranje čak i kad se odgovor zna neizmerno teško jer ne samo da prevazilaze mogućnosti jezika (komunikacije) već i samog ljudskog bića koje je na sreću ili žalost jako ograničeno i sputano.

Komunikacija. Razgovor. Razumevanje. To je za ljudska bića najteže.

Da se vratimo onome lakšem.

Da li bog postoji? Da naravno. Postoji dokle god u njega veruje iko, postoji naročito ukoliko u njega veruje više ljudi. Da li je to isti bog? Ne, naravno. Svako ima svoga, sa svojim obličjem, svojim zakonima i svojim odnosom prema verujućim i neverujućim.

Da li je on stvorio svet? Ne, mada za one koje veruju da te unutar tog mikrokosmosa zapravo da. Uskoro će biti i potpuno jasno. Bog i bogovi koji iza sebe imaju religijske potpore su zapravo bogovi socijalne sfere i tu su oni zapravo pravi bogovi. U prirodu i prirodne zakone ne zalaze previše niti je to ikada objektivizirano, mada nije ni neophodno. Tu se stvari malo drugačije događaju ali sve to za postojanje boga nije mnogo ni bitno kao ni za uverenja koja ljudi dele.

I tako ispada da je veći onaj bog u koga više ljudi veruje ili bar jače veruje što je zapravo bitnije. Namerno ne bih navodio vodeće religije ali jasno je da svaki od njihovih bogova postoji i van religijske zajednice i ima različite uticaje i na druge koji veruju u drugog ili su ateisti ili deisti ili šta god već.

Bilo koji od tih bogova je zapravo stvaran ali ipak lokalan, čvrsto vezan za planetu zemlju, tako da su u pravu oni koji kažu da su vernici „čvrsto na zemlji“ za razliku od onih drugih koji su pomalo „u oblacima“.

Slična je stvar novac, novac kao bog i bog kao novac i kao pretežno socijalna kategorija pa tek onda objektivna i fizički stvarna. Zapravo mislim na vrednost novca, jer novac baš kao i bog postoji (njihova vrednost) samo dok veliki (veći) broj ljudi veruje u njih, a kako taj broj opada oba fenomena gube na značaju i postaju manje vredni ili bezvredni, sveci, proroci ili mitološke ličnosti, bivši bogovi poput ugasle zvezde.

I zaista uzmite istinskog „živog“ i „jakog“ boga baš kao i novac, kurentan, svetski ili bar neku jaku valutu.

Da li je to stvarnost ili privid? Stvarnost je ali na jednom beznačajno malom prostoru koji se pomera kroz prostor i vreme i vezan je za malu ali vrednu nam planetu zemlju.

Promenite perspektivu i gledajte to sa nekog drugog solarnog sistema blizu našem, na kome možda baš u istom trenutku žive inteligentna bića sa nekim svojim bogovima i nekim svojim novcem ili bez ijednog od toga. Koliko sav novac sa naše planete vredi tamo? Koliko sve što se njime može kupiti zapravo vredi tamo? Ništa! Koliko bilo koji od moćnih bogova tamo vredi? Koliko su to različite socijalne kategorije, koliki je to ogroman i nepremostiv prostor između! Ili tek ako se radi ne samo o prostornom nego i vremenskom ponoru, o erama i eonima, milionima godina, samoće, arogancije i bespomoćnosti.

Većina prirodnih zakonitosti vrede i tamo no mi ih naravno ne znamo i naša bi nauka koja je malo univerzalnija bila na muci pred fenomenima koje nije ni zamišljala.

No to je samo usput. Hteo sam vam posle ovih malih objašnjenja koja odgovaraju na neka od večnih pitanja ukratko i pomalo preoštro i samim tim ne baš precizno, no veoma blizu pravim i utemeljenim (odgovorima), hteo sam vam zapravo reći nešto što je mnogo dublje i što tek treba odgonetnuti.

Šta je zapravo život?

Da li je naše sunce živo? Da li ono što se rađa, razvija se i umire ne ispunjava uslov za život? Interaguje sa okolinom? KOMUNICIRA?!

Primitivni oblici života (uslovno primitivni) interaguju sa okolinom, inteligentni komuniciraju.

Ne bi se mnogo osvrtao na ideju o GEA-i o živom organizmu naše planete, to je relativno lako prihvatljivo i prilično očigledno. Ideja postoji odavno, koncept na ovaj ili onaj način takođe a odskora je kao zreo koncept koji je bar ubedljiv ako ne i potpuno dokazan pristupačan velikom broju ljudi. Ideja vredna poštovanja ali još uvek nižeg nivoa i „čvrsto na zemlji“.

Zvezde kao živa bića je tek mali korak dalje ali dalje i više, polazni put za druga velika pitanja i odgovore, početak nečeg velikog, uzbudljivog, nečeg što nas diže gore odakle su sva pitanja „čvrsto vezana za zemlju – na zemlji“ lako odgovorljiva i bez koprene oko sebe koja zamagljuje suštinu i odgovor.

Život je pre svega komunikacija. Naročito inteligentne forme. Komunikacija koje na zemlji u vidu broja (količine) ima sve više a suštinski sve manje što vodi odumiranju i sporom umiranju civilizacije, no za nju još ima nade a svaki se čovek za sebe mora zapitati koliko je zapravo živ (živo-inteligentan) i koliko razume okolinu, svoje najbliže i one koje voli.

Život = komunikacija. Gde su tu zvezde? Gde su tu sunca, gde je naše nama najbliže?

To će vam zapravo bolje od mene reći ON.

On je SUNCOZBORAC.